Tragični događaji u Čileu – lekcija za revolucionare celog sveta

Članak objavljen u novinama „Zeri i popullit“
2. oktobra 1973. godine

U Čileu kontrarevolucionarna oluja nastavlja da besni protiv radnih masa, patriota i boraca te zemlje. Desničarske snage koje su došle na vlast kao rezultat državnog udara 11. septembra, uspostavile su strahovladu na kojoj bi čak i Hitler pozavideo. Ljudi se nemilosrdno ubijaju i masakriraju, svuda, na ulicama ili na poslu, bez suđenja i pod bilo kojim izgovorom. Sportski stadioni pretvoreni su u koncentracione logore. Napredna kultura se gazi. Marksističke knjige se pale na lomačama i trgovima, u nacističkom stilu. Dok su demokratske partije, sindikati i demokratske organizacije stavljeni van zakona, srednjovekovno mračnjaštvo se širi po čitavoj zemlji. Najfanatičnije, ultra-reakcionarne sile mraka, agenti američkog imperijalizma, šepure se po političkoj sceni. Demokratske slobode koje je narod izborio borbom i krvoprolićem, izbrisane su u jednom danu.

Događaji u Čileu ne pogađaju samo čileanski narod, već sve revolucionarne, progresivne i miroljubive snage sveta, pa bi revolucionari i radni ljudi ne samo Čilea, već i drugih zemalja, trebali doneti zaključke povodom ovih događaja. Naravno, ne govorimo o analizi čisto nacionalnih detalja i aspekata, ili o konkretnim radnjama, nedostacima ili greškama čileanske revolucije, koje ne izlaze iz unutrašnjih okvira ove revolucije. Govorimo o onim univerzalnim zakonima koje nijedna revolucija ne može izbeći, i koje je svaka revolucija dužna da primenjuje. Problem je ispitati i proceniti u svetlu događaja u Čileu koji su se stavovi pokazali tačnim, a koji ne po pitanju teorije i prakse revolucije, proveriti koje su teze revolucionarne, a koje oportunističke, te utvrditi koji stavovi akcije pomažu revoluciji, a koje pomažu kontrarevoluciji.

Na prvom mestu, mora se reći da period tokom kojeg je vlada Aljendea ostala na vlasti nije period koji se lako može izbrisati iz života čileanskog naroda ili iz cele istorije Latinske Amerike. Tumačeći zahteve i želje najširih narodnih masa, Vlada Narodnog jedinstva usvojila je niz mera, i sprovela niz reformi koje su imale za cilj jačanje nacionalne slobode i nezavisnosti zemlje, te nezavisni razvoj njene ekonomije.

Ova Vlada zadala je jake udarce lokalnoj oligarhiji i američkim monopolima koji su držali sve ključne pozicije i donosili zakon u zemlji. Inspirator ovog progresivnog i antiimperijalističkog kursa bio je predsednik Aljende, jedna od najplemenitijih ličnosti  Latinske Amerike, izvanredan patriota i demokratski borac. Pod njegovim vođstvom čileanski narod borio se za zemljišnu reformu, borio se za nacionalizaciju stranih kompanija, borio se za demokratizaciju života zemlje i za slobodu Čilea od američkog uticaja. Aljende je snažno podržavao antiimperijalističke oslobodilačke pokrete u Latinskoj Americi, i od svoje zemlje napravio azil za sve borce za slobodu koje progone nasilnici i vojne hunte Latinske Amerike. On je dao bezrezervnu podršku oslobodilačkim i antiimperijalističkim pokretima naroda,  bio je potpuno solidaran s borbom vijetnamskih, kambodžanskih, palestinskih i drugih naroda.

Da li bi mu veliki čileanski zemljoposednici, koji su videli svoja imanja podeljena siromašnim seljacima, mogli oprostiti što je sledio ovaj kurs i ovu aktivnost? Da li bi fabrikanti Santjaga, koji su proterani iz svojih, nacionalizovanih pogona, to mogli tolerisati? Ili američke kompanije koje su izgubile moć? Bilo je sigurno da će se jednog dana ujediniti da ga svrgnu, i povrate izgubljene privilegije. Ovde se postavlja prirodno pitanje: Da li je Aljende bio svestan atmosfere koja ga je okruživala, da li je video da se smišljaju zavere protiv njega? Naravno da jeste. Reakcija je delovala otvoreno. Ubila je ministre kabineta, funkcionere u Vladinim strankama i činovnike. Ona je podsticala i usmeravala organizaciju kontrarevolucionarnih štrajkova vozača kamiona; trgovaca, lekara i drugih malograđanskih slojeva. Konačno, oprobala je  snagu u vojnom udaru u junu, koji se pokazao neuspešnim. Otkriveno je nekoliko planova CIA-e za rušenje zakonite Vlade.

Ovi napadi unutrašnje i spoljne reakcije bili bi dovoljni da se oglasi alarm i natera Aljendea na razmišljanje. Oni bi bili dobar razlog za sprovođenje velikog zakona svake revolucije, da se kontrarevolucionarnom nasilju mora suprotstaviti revolucionarno nasilje. Ali predsednik Aljende nije učinio ništa, nije napravio ništa. Svakako, ne može se optužiti za nedostatak ideala. Voleo je i borio se za svoje idele, svim srcem i do kraja je verovao u pravdnost tog cilja. Nije mu nedostajalo lične hrabrosti i bio je spreman da podnese, ako treba, i najveću žrtvu. Ali, njegova tragedija bila je u tome što je verovao da može razumom ubediti reakcionarne snage da odustanu od svojih aktivnosti i odreknu se svojih prošlih položaja i privilegija svojom voljom.

U Čileu se verovalo da su relativno stare demokratske tradicije, parlament, legalne aktivnosti političkih stranaka, postojanje slobodne štampe itd. nepremostiva prepreka bilo kojoj reakcionarnoj sili koja bi mogla pokušati preuzeti vlast nasiljem. Realnost je, međutim, pokazala suprotno. Državni udar desničarskih snaga pokazao je da će buržoazija tolerisati određene slobode sve dok njeni suštinski interesi nisu ugroženi, ali kada vidi da su ti interesi postanu ugroženi, više se ne brine za etiku.

Revolucionarne i progresivne snage Čilea doživele su poraz. Veoma ozbiljan poraz, ali privremen. Možda se može srušiti ustavna Vlada, hiljade ljudi može biti ubijeno i uspostavljeno mnoštvo koncentracionih logora, ali duh slobode, narodni duh pobune, ne može se ubiti, niti zatvoriti. Ljudi se opiru, i to dokazuje da se radničke mase nisu pomirile sa porazom, da su odlučne da iz ovoga izvuku zaključke i napreduju na revolucionarnom putu. Oslobodilačka borba protiv reakcije i imperijalizma ima svoje cik–cak faze, svoje uspone i padove. Nema sumnje da će čileanski narod, koji je dao toliko dokaza o svom visokom patriotizmu, koji je pokazao takvu ljubav prema slobodi i pravdi i koji toliko mrzi imperijalizam i reakcije, znati kako da mobiliše svoje snage i da se bori protiv neprijateljskog napada za odlučan udarac kako bi sebi osigurali konačnu pobedu.

Za čileanski narod ovo je teška, privremena nesreća, ali za moderne revizioniste predstavlja sveobuhvatni poraz, potpuno raspršivanje njihovih oportunističkih teorija. Svi revizionisti, od onih iz Moskve do onih iz Italije, Francuske i drugde, predstavili su „čileansko iskustvo“ kao konkretan primer koji je dokazao njihove „nove teorije“ o „mirnom putu revolucije“, prelasku u socijalizam u doba višepartizma, umerenost prirode imperijalizma, izumiranje klasne borbe u uslovima mirnog suživota, itd. Revizionistička štampa odlično se poigrala sa „čileanskim putem“ kako bi reklamirala oportunističke teze XX kongresa KPSS, kao i reformističkih i utopijskih programa toljatističkog tipa.

Revizionisti su iz „čileanskog iskustva“ očekivali ne samo potvrdu svojih „teorija“ o „parlamentarnom putu“, već i „klasičan“ primer izgradnje socijalizma pod vođstvom koalicije marksističkih i buržoaskih partija. Očekivali su potvrdu svoje teze da je prelazak u socijalizam moguć putem parlamentarnih izbora i bez revolucije, da se socijalizam može izgraditi, ne samo bez razbijanja starog državnog aparata buržoazije, već čak i uz njegovu pomoć, ne samo bez uspostavljanja revolucionarne vlasti naroda, već i negirajući je.

Teorije o „mirnom suživotu“ i „mirnom parlamentarnom putu“, koje su, pre svega, izneli sovjetski revizionisti, te italijanski i francuski revizionisti i njihove druge pristalice, u velikoj su meri odgovorne za širenje pacifističkih iluzija i oportunističkog stava prema buržoaziji i odstupanju od revolucionarne borbe.

Svi programski dokumenti koje su zapadne revizionističke partije usvojile od XX kongresu KPSS apsolutizuju „parlamentarni put“ tranzicije iz kapitalizma u socijalizam, dok je neparlamentarni, revolucionarni  put definitivno isključen. U praksi je to dovelo do toga da su se ove stranke konačno odrekle revolucionarne borbe i težile običnim reformama uskog ekonomskog ili administrativnog karaktera. Oni su se pretvorili u buržoaske opozicione stranke i ponudili da preuzmu upravljanje bogatstvom buržoazije, baš kao što su to do sada činile stare socijaldemokratske partije.

Komunistička partija Čilea, koja je bila jedna od glavnih snaga Aljendeove vlade, vatreno se pridržavala hruščovskih teza o „mirnoj tranziciji“, kako u teoriji tako i u praksi. Prateći uputstva iz Moskve, tvrdilo se da su nacionalna buržoazija i imperijalizam sada ukroćeni, postali tolerantni i razumni, i da u novim klasnim uslovima, navodno stvorenim današnjim svetskim razvojem, kontrarevolucija više nije mogla da učini ništa.

Međutim, kako je slučaj Čilea još jednom pokazao, ove i slične teorije čine radničke mase neodlučnim i dezorijentisanim, slabe njihov revolucionarni duh, drže ih imobilisanima pred pretnjama buržoazije, paralizuju njihove kapacitete i onemoguuju izvođenje odlučnih revolucionarnih akcija protiv kontrarevolucionarnih planova i akcija buržoazije.

Kao što su prave marksističko-lenjinističke partije predviđale i kako je vreme potvrđivalo, revizionisti su bili protiv revolucije i imali su za cilj pretvoriti Sovjetski Savez, kao što su to učinili, u kapitalističku zemlju, iz baze revolucije u bazu kontrarevolucije . Dugo su radili na tome da seju zabunu u redovima revolucionara i potkopaju revoluciju. Svuda i u svakom trenutku delovali su kako bi ugasili plamen revolucionarnih i narodnooslobodilačkih borbi. Iako se u demagoške svrhe pretvaraju da su za revoluciju, svojim stavovima i aktivnostima revizionisti pokušavaju da ograniče ili sabotiraju kad izbije.

Njihovo odstupanje od marksizma-lenjinizma, napuštanje klasnih interesa proletarijata, izdaja nacionalnog oslobođenja naroda, doveli su revizioniste do potpunog poricanja revolucije. Za njih su teorija i praksa revolucije svedeni na nekoliko reformističkih zahteva, koji se mogu ispuniti u okvirima kapitalističkog poretka, bez uticaja na njegovu osnovu. Revizionisti pokušavaju dokazati da je linija razdvajanja između revolucije i reformi izbrisana, da u današnjim uslovima svetskog razvoja više nema potrebe za revolucionarnim rušenjem sistema, jer, eto, sadašnja tehničko-naučna revolucija je umanjila kontradikcije društvenih klasa buržoaskog društva, navodno je postala sredstvo za integraciju kapitalizma u socijalizam, sredstvo za stvaranje „novog društva“ prosperiteta za sve. Tako, po ovoj zbunjujućoj logici, ne može se više govoriti o eksploatatorima i eksploatisanim, pa prema njima socijalna revolucija, razbijanje buržoaske državne mašine i uspostavljanje diktature proletarijata postaju nepotrebni.

Pod maskom lenjinizma i njegovog kreativnog razvoja, revizionisti su ciljali na svetsku dominaciju, pretvarajući se u socijal-imperijaliste. Počeli su s hruščovskim “mirnim suživotom”,  “mirnom konkurencijom”, sa “svetom bez oružja i bez ratova”, sa “parlamentarnim putem” itd., a završili obnovom kapitalizma u Sovjetskom Savezu i degeneracijom socijalizma u socijal-imperijalizam.

Dakle, oni su bili protiv revolucije i borbe naroda za oslobođenje i protiv komunističkih partija koje su ostale verne ideji, i branile marksizam-lenjinizam. Da bi postigli svoje ciljeve, posebno gašenje oslobodilačkih borbi i revolucionarnih pokreta, revizionisti su „mirni put“ učinili temeljem svoje „teorije“. Revidirajući temeljno pitanje marksizma, poput teorije revolucije, i propagirajući svoje oportunističke teze, hteli su da ubede radnike da odustanu od revolucionarne klasne borbe, da se potčine buržoaziji i prihvate kapitalističko ropstvo.

S druge strane, „miran suživot“, koji su sovjetski lideri proglasili temeljnom linijom svoje spoljne politike i koji su hteli da nametnu čitavom svetskom komunističkom i nacionalnooslobodilačkom pokretu, bio je potpun strateški plan za postizanje širokog sporazuma sa imperijalizmom, da uguši revolucionarne pokrete,  da uguši oslobodilačke borbe, da očuva i proširi njihove sfere uticaja. Revizionisti su hteli iskoristiti, a zapravo su i koristili, ovu vrstu „suživota“, koja je u potpunosti odgovarala imperijalizmu i buržoaziji, kao veliku diverziju za ideološko i političko razoružavanje masa, otupljivanje njihove revolucionarne budnosti i imobilizaciju, ostaviti ih bez odbrane pred budućim napadima imperijalista i socijal-imperijalista.

Sovjetski revizionisti, kao i drugi revizionisti koji su uspeli da uzurpiraju državnu vlast, uništili su stranku lišivši je revolucionarne teorije, odbacili i pogazili sve lenjinističke norme i utrli put liberalizmu i degeneraciji u zemlji. U širenju svojih antimarksističkih teza da se „kapitalizam integriše u socijalizam“, da „i neproleterske stranke takođe mogu biti nosioci ideala socijalizma i vođe borbe za socijalizam“, da „čak i one zemlje u kojima nacionalna buržoazija na vlasti kreće se ka socijalizmu “, revizionisti nisu samo nastojali da poreknu teoriju o avangardnoj partiji radničke klase, već su i hteli da ostave radničku klasu bez vođstva pred organizovanim napadima buržoazije i reakcija. Parlamentarni put je krajnje nemoguć. Pre svega, mora se reći da se do sada nikada nije dogodilo da je buržoazija dozvolila komunistima da osvoje većinu u parlamentu i formiraju svoju Vladu. Čak i povremeno gde su komunisti i njihovi saveznici uspeli da obezbede ravnotežu u svoju korist u parlamentu i uđu u Vladu, nije dovelo do bilo kakve promene buržoaskog karaktera parlamenta ili Vlade, a njihova akcija nikada nije otišla toliko daleko da razbije staru državnu mašinu i uspostavi novu.

U uslovima kada buržoazija kontroliše birokratsko-administrativni aparat, obezbeđivanje „parlamentarne većine“ koja bi promenila sudbinu zemlje nije samo nemoguće, već je i nepouzdano. Glavni delovi buržoaske državne mašine su politička i ekonomska moć i oružane snage. Sve dok ove snage ostanu netaknute, tj. sve dok nisu raspuštene i umesto njih stvorene nove snage, sve dok stari aparat policije, tajne obaveštajne službe itd  se budu očuvale, ne postoji garancija da će parlament ili demokratska vlada moći dugo trajati. Nije samo slučaj Čilea, već su i mnogi drugi slučajevi dokazali da su kontrarevolucionarne državne udare izvršile upravo oružane snage kojima je komandovala buržoazija.

Hruščovski revizionisti namerno su napravili veliku zabunu u vezi s vrlo jasnim i preciznim Lenjinovim tezama o učešću komunista u buržoaskom parlamentu, i o oduzimanju državne vlasti od buržoazije. Poznato je da Lenjin u određenim trenucima nije poricao učešće komunista u buržoaskom parlamentu. Ali, smatrao je ovo učešće samo kao tribinu za odbranu interesa radničke klase, za razotkrivanje buržoazije i njene državne moći, za primoravanje buržoazije da preduzme bar neke mere u korist radnog naroda. Istovemeno je, međutim,  upozorio da se, dok se bori za korišćenje parlamenta u interesu radničke klase, treba čuvati od stvaranja parlamentarnih iluzija, prevare buržoaskog parlamentarizma.

„Učešće u buržoaskom parlamentu“, rekao je Lenjin, „neophodno je da partija revolucionarnog proletarijata prosvetli mase, a prosvetljenje se postiže izborima i borbom stranaka u parlamentu. Ali ograničiti klasnu borbu na borbu unutar parlamenta, ili je smatrati za krajnju, odlučujuću formu, kojoj su podređeni svi drugi oblici borbe, znači u stvari preći na stranu buržoazije, protiv proletarijata “. V.I. Lenjin, Sabrana dela, knj. 30, str. 304-305 (alb. Izd.).

Kritikujući „parlamentarni kretenizam“ predstavnika Druge internacionale, koji su svoje partije pretvorili u izborne partije, Lenjin je jasno pokazao gde parlamentarni put u ideologiji, politici i praksi vodi. On je naglasio da,

„Proleterska država (diktatura proletarijata) ne može je zameniti postepenim odumiranjem, već po opštem pravilu samo nasilnom revolucijom. ‘’ V.I. Lenjin, Sabrana dela, knj. 25, str. 473 (izd. Alb.).

On je to naglasio

„Potreba za sistematskim obrazovanjem masa ovom idejom, a upravo ovom idejom nasilne revolucije, osnova je čitave Marksove i Engelsove doktrine.’’

Zalažući se za „parlamentarni put“, savremeni revizionisti jednostavno slepo slede kurs Kautskog i njegove kompanije. Ali, što dalje idu ovim putem, sve se više izlažu tome da trpe poraze. Čitava istorija međunarodnog komunističkog i radničkog pokreta pokazala je da nasilna revolucija, razbijanje buržoaske državne mašine i uspostavljanje diktature proletarijata, predstavljaju univerzalni zakon proleterske revolucije.

„Napredak, ka komunizmu“, naglasio je Lenjin, „ide kroz diktaturu proletarijata i ne može slediti bilo koji drugi kurs, jer ne postoji druga klasa i nema drugog načina da se sruši otpor kapitalističkih eksploatatora“. Ibidem, str. 548.

U fazi imperijalizma, kako na njegovom početku, tako i sada, uvek postoji opasnost od uspostave fašističke vojne diktature kad god kapitalistički monopoli misle da su njihovi interesi ugroženi. Štaviše, dokazano je, naročito od kraja Drugog svetskog rata do danas, da su američki imperijalizam, britanski imperijalizam i drugi prišli u pomoć buržoaziji različitih zemalja kako bi eliminisali te Vlade ili potisnuli one revolucionarne snage koje , na ovaj ili onaj način, vide li i najmanju prijetnju temeljima kapitalističkog sistema.

Sve dok postoji imperijalizam, i dalje postoji mogućnost za mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja, kontrarevolucionarne zavere, rušenje zakonitih Vlada, likvidaciju demokratskih i progresivnih snaga i gušenje revolucije.

Američki imperijalizam podupire fašističke režime u Španiji i Portugalu, koji potiče oživljavanje nemačkog fašizma i japanskog militarizma, koji podržava rasističke režime u Južnoj Africi i Rodeziji i održava diskriminaciju crnaca u svojoj zemlji. Američki imperijalizam pomaže reakcionarnim režimima Južne Koreje i marionetama u Sajgonu i Pnom Penu, koji je podstakao cionističku agresiju i pomaže Izraelu da zadrži svoju okupaciju arapskih teritorija. Svi besni vetrovi antikomunizma, nacionalnog ugnjetavanja i kapitalističke eksploatacije duvaju iz Sjedinjenih Američkih Država. Širom Latinske Amerike, uz neke retke izuzetke, američki imperijalizam uspostavio je tiranske fašističke režime, koji nemilosrdno potiskuju i eksploatišu narod. Na tom kontinentu svo oružje koje se koristi protiv demonstracija, oružje kojima ubijaju radnike i seljake, proizvodi se u Sjedinjenim Državama koje ih njima snabdevaju.

Fašistički vojni udar u Čileu nije delo samo lokalne reakcije, već i imperijalizma. Tri godine zaredom, sve vreme dok je predsednik Aljende bio na vlasti, čileanske desničarske snage su bile podstrekavane, organizovane i ohrabrene u njihovoj kontrarevolucionarnoj aktivnosti od strane Sjedinjenih Država. Čileanska reakcija i američki monopoli osvetili su se predsedniku Aljendeu za progresivnu i antiimperijalističku politiku koju je sledio. Podrivajuće aktivnosti desničarskih stranaka i svih reakcionarnih snaga, njihovi nasilni i teroristički činovi bili su blisko koordinirani pritiscima izvana američkih monopola, ekonomskom blokadom i političkom borbom koju je američka vlada vodila protiv Čilea. Iza vojne hunte bila je CIA, ista zločinačka ruka koja je izvršila toliko državnih udara u Latinskoj Americi, Indoneziji, Iranu itd. Događaji u Čileu ponovo su otkrili pravo lice američkog imperijalizma, još jednom su dokazali da američki imperijalizam ostaje ljuti neprijatelj svih naroda, neprijatelj pravde i napretka, borbe za slobodu i nezavisnost, revolucije i socijalizma.

Ali, kontrarevolucija u Čileu nije delo samo, očigledno, reakcionarnih snaga i američkih imperijalista. Aljendeovu Vladu su takođe sabotirale i divljačke hrišćansko-demokratske i druge frakcije buržoazije, takozvane radikalne demokratske snage slične onima  sa kojima komunističke partije Italije i Francuske tvrde da će reformama napredovati do socijalizma i mirnim parlamentarnim putem. Frejova partija u Čileu ne snosi samo „intelektualnu odgovornost“, kako neki tvrde, jer je odbila da sarađuje sa Aljendeovom vladom, ili zato što joj je nedostajala lojalnost legalnoj vlasti. Ona snosi odgovornost i zato što je koristila sva moguća sredstva za sabotiranje normalnih aktivnosti Vlade, jer se ujedinila sa snagama da potkopa nacionalizovanu ekonomiju i stvori zabunu u zemlji, jer je izvršila hiljadu i jedno delo subverzije. Borila se za stvaranje duhovne i političke klime koja je bila uvod u kontrarevoluciju.

Sovjetski revizionisti su takođe bili umešani u događaje u Čileu. Hiljadu niti povezuje sovjetske lidere u spletkama  sa američkim imperijalizmom. Oni nisu imali nameru niti želju da pomognu Aljendeovoj vladi dok je bila na vlasti, jer bi ih to dovelo u sukob i narušilo njihove srdačne odnose sa američkim imperijalizmom.

Ovi stavovi hruščovskih revizionista prema Čileu i teorija revolucije potvrđeni su pre čileanskih događaja. Oni su potvrđeni u ponovljenim tragičnim događajima u Iranu: dok je lokalna reakcija ubijala i zatvarala stotine i hiljade komunista i naprednih revolucionara, sovjetski revizionisti nisu ni prstom mrdnuli, a kamoli prekinuli diplomatske odnose! Ovi stavovi potvrđeni su šokantnim događajima u Indoneziji, gdje je ubijeno i masakrirano oko 500.000 komunista i naprednih ljudi. Sovjetski revizionisti ponovo nisu učinili ništa, niti su razmatrali povlačenje svoje ambasade iz Džakarte. [1] Ovi stavovi sovjetskih revizionista nisu slučajni. Oni svedoče o postojanju tajne saradnje sa američkim imperijalistima radi sabotiranja revolucionarnih pokreta i suzbijanja narodnih oslobodilačkih borbi.

Takva je stvarnost. Lepe reči o njihovoj navodnoj solidarnosti sa čileanskim narodom, kao i svi drugi demagoški uzvici, jednostavno zavaravaju javno mnjenje i prikrivaju svoju izdaju revolucije i narodnih oslobodilačkih pokreta.

Sovjetski revizionisti pomažu svakom progresivnom režimu sve dok to pomaže njihovim imperijalističkim interesima. Ali, oni ne idu dalje. Zaista, oni se ne stide održavati redovne diplomatske veze sa tako diskreditovanim i bankrotiranim režimom kao što je bio Lon Nol, dok ćute o tako velikoj oslobodilačkoj borbi kao što je borba kambodžanskog naroda.

Događaji u Čileu još jednom su otkrili svu ozbiljnu tragediju koju proživljavaju narodi Latinske Amerike. Ponovo su izbacili na videlo nedostatke, ograničenja i slabosti revolucije na tom kontinentu, vrlo velike poteškoće kroz koje prolazi. Ali, sve to daje lekciju ne samo revolucionarima Latinske Amerike. Svi revolucionari sveta, svi oni koji se bore za nacionalno i društveno oslobođenje protiv imperijalističkog uplitanja i nasilja, za demokratiju i napredak čovečanstva trebali bi izvući pouke iz njih. Ovo uključuje I revolucionare Sovjetskog Saveza, koji moraju ustati protiv vladara revizionista i srušiti ih zajedno sa svim njihovim oportunističkim i anti-lenjinističkim teorijama. Slično, revolucionari Italije, Francuske i drugih razvijenih kapitalističkih zemalja trebali bi izvući pouke iz čileanskih događaja i odlučno se boriti protiv revizionizma, odbacujući reakcionarne teorije o „mirnim parlamentarnim putevima“ koje propagiraju toljatisti i drugi revizionisti.

Verujemo da će događaji u Čileu, fašistički napad reakcije na demokratske pobede čileanskog naroda, brutalno mešanje američkog imperijalizma i njegova podrška vojnoj hunti podstaći sve narode sveta na oprez, da odlučno odbace demagoške parole imperijalista, revizionista i oportunista svih boja, i mobilišu sve svoje snage u hrabru odbranu svoje nacionalne slobode i nezavisnosti, mira i sigurnosti.

[1] Sovjetski revizionisti proterali su dopisnika „Harjana Rakjata“, organa KP Indonezije, iz Sovjetskog Saveza i pozdravili posetu Adama Malika, tadašnjeg ministra inostranih poslova indonežanskog fašističkog režima. Takođe su nastavili da isporučuju Indoneziji sovjetsko oružje.

Enver Hodža

„Protiv modernog revizionizma’’, 1971-1975.