Draža umesto Draže i Pero Simić umesto Pera Simića

Knjiga popularnog Stefana Gužvice „Pre Tita: o frakcijskim borbama u KPJ 1936-1940.“ podigla je ponovno interesovanje za rasprave o revolucionarnoj istoriji naše zemlje, a posebno istoriji njene revolucionarne marksističke partije. Ona je nesumnjivo podigla i sam nivo ovih rasprava.

Raison d’etre Gužvicinog poduhvata kreće iz dva, jednog strogo profesionalnog i drugog, ništa manje strogog, političkog motiva. Budući da marksizam svaku nauku, pa i istorijsku, tretira politički i kroz prizmu klasne borbe, ovakav Gužvicin nastup ne čini se kontradiktornim.

Knjiga dobrim delom može da se tumači kao rasprava sa Perom Simićem i ostalom, već prilično razgolićenom, ultra-revizionističkom istoriografijom. U tom smislu ova knjiga za marksiste postaje manje interesantna, budući da se Gužvica raspravlja sa već svima znano ogoljenim mitovima, koji mogu biti zanimljivi samo zaostalim i zakasnelim antikomunistima, koji neguju pojednostavljen i metafizički pogled na svet.

Ambicije o originalnosti svog dela Gužvica bazira na par, negde jednostavnih, a negde izvesno komplikovanijih premisa. On insistira na tome da je slučaj Horvatina do sada vrlo malo istorijski obrađen, i daje mu prenaduvan značaj. Sa druge strane, Gužvica vrlo uverljivo objašnjava slučaj Gorkića, i čini se kao do sada najozbiljniji pokušaj da se on istorijski rasvetli u kontekstu revolucionarne istorije.

Ono što Gužvica takođe, samo donekle namerno postiže, je temeljno razvejavanje metafizičkog pogleda na istoriju komunističkog pokreta, koja je posmatrana mrtvo, determinisano, sazdana kao Minerva iz Jupiterove glave. Pokušavajući da prikaže Tita kao živog i nezavisnog političkog aktera, Gužvica je zapravo uspeo da u takvom dinamičnom, neizvesnom, živom i dijalektičkom svetlu prikaže sam međunarodni komunistički pokret.

Gužvica priznaje Peri Simiću niz zasluga u pogledu istraživanja dokumentacije moskovskog arhiva, koju i sam koristi. Onaj dosadni deo rasprave sa Simićem, u kojem Gužvica još jednom razvejava vrlo banalne antikomunističke mitove, zapravo je samo deo jedne veće i zanimljivije rasprave sa Simićem. Iznoseći tezu da je Simićeva potpuna vilinizacija Tita zapravo samo odraz titoističkog kulta, Gužvica pokušava da se nametne kao savremeni, objektivni istoričar, koji Tita niti optužuje za sva zlodela niti mu pripisuje sve zasluge.

Međutim, upravo ova teza, dok u potpunosti uništava Simića, takođe dolazi glave i samom Gužvici. Gužvica se ispostavlja niti kao pristojno objektivan i željan istine, niti uspeva da se odmakne od zapravo vrlo pojednostavljenog pogleda na svet i istoriju. Gužvica čini samo manevar kako bi u novoj istorijskog situaciji, koja je potpuno razvejala titoistički mit, zapravo ga ponovo preporodio i učvrstio. Takođe, dok iznosi tezu da Tito nije ni svemoćan bilo za dobro ili zlo, već samo običan tip, koji je imao nešto talenta i sreće, Gužvica se vrlo slepo, ni sam ne primećujući, čvrsto drži teze da je Staljin svemoćan tip, gospodar ljudskih sudbina i celog čovečanstva, zli komandant sveukupnog kosmosa.

Naravno, ovakav propust nije slučajan, i time je više za žaljenje. Gužvica do nivoa banalnosti pokušava da poveže titoistički mit sa trockizmom. Taj nivo banalnosti postaje šokantan u Gužvicinom zbrzanom zaključku, koji vrlo jeftino simićevski pokušava da sve ono, čini se legendarno kod Tita, pripiše trockizmu, a sve ono kod Tita očigledno podložno kritici proglasi čistim „staljinizmom“. Tako je Titova „jedinstvena taktika“ narodnog fronta čak „avangardna u komunističkom pokretu“ i navodno veoma uspešna u ustanku, pripisana idejama Trockog, a sve ono zloslutno, vezano za represije, sa kojima se Tito „nije privatno slagao“, je ipak pripisano onom navodno poslušnom staljinističkom u njemu. Gužvica se ipak nije usudio da i sam Goli Otok nazove „staljinizmom“, iako se ni na koji način nije odmakao od te jeftine titostičke, do kraja obmanjujuće antikomunističke propagande, već naprotiv podupire sve uslove za nju.

Narodni front

Dakle, dok svoj profesionalno-istoriografski zadatak rešava prilično uspešno i daje bazu za raspravu na znatno višem nivou, Gužvica je dozvolio sebi da uđe u nepripremljen i do krajnjih granica simićevski proizvoljan i provincijalan, ni malo originalan politički obračun.

Gužvica zapravo reprodukuje simplifikovanu liberalnu predstavu marksizma. Ona se najbolje očitava kroz perpetuiranu liberalnu tezu o Staljinovom večnom proračunatom „centrumaštvu“ između partijskih „levice“ i desnice, koji postaje formalni modus operadni svih ambicioznih lidera namerenih na poziciju staljinskog generalnog sekretara u svojim partijama. Iako za to ima valjanih razloga u kontekstu istorijske partijske politike, Gužvica uopšte svodi čitavu politiku i političku ekonomiju na prosto, besklasno: levo i desno. Levo, levo, desno, desno, te se reči vrlo često ponavljaju u Gužvicinom radu, i van najužeg konteksta frakcija u KPJ (koje su se zaista tako i nazivale). Gužvica u svom mišljenju i metodu ne koristi marksističku teoriju klasne borbe, već simplifikovanu liberalnu verziju borbe između levice i desnice. U tom smislu Gužvica koristi niz proizvoljnih tumačenja ali i proizvoljnih fraza koje pokušava da figurira kao relevatne za marksizam.

Npr, najočiglednija među nizom Gužvicinih proizvoljnosti je njegova teza „infiltracije“ komunista u legalne organizacije koje bi oni „gurali ulevo“, a koju je navadno gurao Tito vezano za politiku narodnog fronta, a čiju je navodno originalnu, kako Gužvica često ističe „levlju od Kominternu“ politiku sama Kominterna navodno tolerisala u svojim okvirima. Gužvica ovde namerno koristi zabunu, mešajući status KP Jugoslavije kao ilegalne partije, gonjene od policije, sa političkom a opet tako zvučno policijskom „infiltracijom“ u javne legalne organizacije. Zabuni dodatno doprinosi činjenica da Gužvica uspeva da čini se verno prenese primarne razloge Gorkićevog pada, izazvanog hapšenjem velikog broja komunista, što je, po Gužvici, bilo dovedeno u vezu sa samim Gorkićevim pristupom narodnofrontovskoj politici, tendenciji ka sve odlučnijoj legalizaciji i time zapostavljanju konspirativne budnosti ali i partijskom „likvidatorstvu“.

Gužvicina teza političke „infiltracije“ je, naravno, čista trockistička politička teza, poznata kao „entrizam“. Ova zaverenička taktika nema nikakve dodirne tačke sa marksizmom, i nije mogla biti predmetom bilo kakve ozbiljne partijske diskusije u Kominterni za vreme vođstva Dimitrova. Ovaj termin „infiltarcije“ u legalne organizacije i njihovog guranja „ulevo“ kao orginalnu titoističku, a zapravo recikliranu trockističku taktiku, koja je do kraja boljševizovana Kominterna navodno „tolerisla“ je, tvrdimo, Gužvica delimično ili potpuno izmislio.

Osnovnu stvar koju treba razumeti vezano za ovu tezu je da marksisti ne kriju, dok trockisti kriju svoje ideje. Ovo pitanje je detaljno razrađeno u Staljinovim radovima. Današnji trockizam u Britaniji se podjednako koristi frakcionaškom taktikom „entrizma“, iako levičarske, marksističko-lenjinističke i komunističke ili trockističke ideje i organizacije u Britaniji nisu zabranjene. Dakle, ne radi se o pitanju legalnosti, već o tome da trockisti prosto ne poznaju i ne veruju u snagu principijelne komunističke politike, već se oslanjaju na veštinu intrige. To je moguće uporediti sa stavom Draže Mihajlovića u ustanku protiv okupatora, koji nije verovao u ustanak, ali ga je koristio za svakakve neprincipijelne političke igrarije kojima je ambiciozno mislio da će nadmudriti celi sveti (i vrlo neslavno pao sa konja na magarca, kao i sam Trocki, a videćemo, i sam titoizam). Vidićemo i kasnije kako je ovo „entrističko“ trockističko frakcionaštvo i sektaštvo tesno povezano sa razbijanjem saveza revolucionarnog proletarijata sa demokratskim narodnim pokretom i sa druge strane sklapanja saveza sa najljućim reakcionarima. Marksizam-lenjinizam, sa druge strane, neguje kombinaciju legalnog i ilegalnog rada i u najdemokratskijim buržoaskim republikama, ali se ne koristi frakcionaškom i zavereničkom taktikom trockizma već u narodnim frontovskim organizacijama ima pristup i reputaciju iskrenog i najboljeg saveznika.

Gužvica se ne trudi da razume ni klasnu ni revolucionarnu prirodu narodnofrontovske antifašističke politike, koja je u današnjim prilikama, sve zaoštrenije opšte krize kapitalizma, tako potencijalno značajna za stvar levičarskog pokreta na Balkanu. Iako mnoga njegova istorijska saznanja vrede svaku paru, njegove blamantno proizvoljne i trockističke političke traktate o narodnofrontovskoj politici treba bez žaljenja baciti u đubre.

Spomenik koji obeležava zbor Fronta narodne slobode, održanog maja 1936.

Gorkić

Cela stvar počinje i završava se sa Gorkićem, „čovekom Narodnog fronta“. Na početku, fokusiraćemo se na dva interesantna Gužvicina izleta, koji podcrtavaju našu opštu tezu da on u odmaku prema Peri Simiću, kome pripisuje doprinos titoističkom mitu, zapravo samo čini (ne)vešti titoistički manevar.

Zanimljivo je da, dok se Gužvica zgražava nad represijama, koje po pravilu naziva „staljinističkim“, on pokušava da nađe sva moguća opravdanja za propast Gorkića. Taktički se ograđujući od nekih optužbi na njegov račun, on istovremeno kod čitaoca apsolutno utvrđuje uverenje da je Gorkić sa pravom „zglajzno“. Ovo, naravno, ima za cilj da dodatno osnaži titoistički mit o nužnosti Tita na čelu KP.

Gužvica se kao trgovac na pijaci drži onih pretpostavki koje mu u datom trenutku odgovaraju, bez ozbiljnijih ambicija da izgradi celovit filozofski sistem i aparat svoje obrade. Tako je i Gorkić, sa jedne strane, po Gužvicinom sudu, vrlo loš „čovek Narodnog fronta“, koji je saveze gradio samo „odozgo“ tj. samo sa antifašističkim liderima građanskih stranaka, bez fokusa na mase, „odozdo“ – a sa druge strane, istovremeno, po Gužvici, i sam predstavlja navodnu „avangardu“ u Kominterni po pitanju Narodnog fronta. Kasnije ga zamenjuje još jedan nesumnjivo „avangardan“ jugoslovenski tip.

Ovo Gužvicino insistiranje na jugoslovenskoj posebnosti i time jačanja starog titoističikog mita, izrazito je tokom celog teksta i jedan je od njegovih glavnih karakteristika. U nastavku ćemo razložiti kako ta, nesumnjivo nacionalistička teza pokupljena iz titoističke publicistike, ima veze sa vrlo uskim provincijalnim razmišljanjem, nepoznavanjem ni elementarne istorije međunarodnog komunističkog pokreta, a posebno sa sistematičnim ignorisanjem uloge Dimitrova.

Gužvica se junački trudi da raspetlja džunglu frakcijskih borbi u KPJ. Glavni je zadatak bio napraviti odmak Gorkića od Tita, ali istovremeno i sagledati njihov kontinuitet. Gužvicino istraživanje se u tom smislu čini vrlo solidno. Na kraju, on se i sam zapetljava pozivajući u pomoć trockizam kako bi tu razliku dodatno istakao. Gužvica na ovaj način vrlo selektivno koristi podatke i iz njih izvlači sebi odgovarajuće, sasvim provincijalne zaključke.

„Bili Englez, Francuz, Bugarin i Srbin, ne znam kako je sve išlo po redu, samo na kraju Srbin je bio najpametniji i sve je nadmudrio“ – čuvena je replika Bate Stojkovića iz filma „Idemo dalje“, koja savršeno odgovara Gužvicinom metodu. Dakle, u sveukupnoj jugoslovenskoj posebnosti, postoji jedan najposebniji od svih, Tito – koji ih je sve nadmudrio.  

Prema Gužvici, Titov originalan pristup Narodnom frontu na kraju ga je odveo na „levicu međunarodnog komunističkog pokreta“ i čak izmenio njegovu XX vekovnu istoriju. Gužvica ne želi da se upušta u profesionalno-istoriografske zadatke da bi potkrepio ove svoje teze, on ih iznosi kao čistu špekulaciju. Ako profesionalno-istoriografski bolje pogledamo tu „levicu komunističkog pokreta“ vidimo da je ona završila na desničarskoj saradnji sa anglo-američkim imperijalizmom protiv zemlje socijalizma i svetskog narodno demokratskog kampa i međunarodnog komunističkog pokreta. Čudno je da Gužvica u ovom smislu nije evocirao Rezoluciju Kominforma. Tamo se titoističko rukovodstvo, između ostalog, upravo kritikuje za utapanje Partije u Narodni front i za „likvidatorstvo“, dakle za samu gorkićevštinu.

Ne samo to, dok bez bilo kakvih pokrića tvrdi da su jugoslovenski komunisti avangardni po pitanju narodnofrontovske politike, u jugoslovenskoj istoriji i nauci su narodni front, narodna demokratija, odnosi i tokovi demokratske i socijalističke revolucije vrlo malo ili gotovo ni malo obrađeni, a sam Tito priznaje potpunu teorijsku zbunjenost po tim pitanjima na osnivačkom Kongresu KP Srbije 8-12. maja 1945. godine, ističući da će on to „videti sa Staljinom“.

Dimitrov

Gužvica će steći svoju slavu i zbog Dimitrova. On potpuno razbija titoistički mit o vezama Dimitrova i Tita. Gužvica insistira da je Dimitrov stalno kritikovao Tita, mada ne podvlačeći dovoljno te razmere. Istovremeno razdvajajući Tita i Dimitrova, ali prećutkujući stvarni obim njihovog ideološkog sukoba, hodajući na ovaj način između Scile i Haridbe, Gužvica sebi omogućava da održi svoju trockističku intervenciju u tekstu.

Legendarni Dimitrov, pravi čovek Narodnog fronta, kod Gužvice ima obris birokratske eminencije, koja poslušničko staljinistički izvršava naređenja gospodara ljudskih sudbina.

Sam Dimitrov je stekao svoju slavu isključivo snagom svoje ličnosti i svoje marksističko-lenjinističke posvećenosti, a nikako kao bilo čiji poslušnik ili istureni jurišnik. Dimitrov je postao poznat svetskoj demokratskoj javnosti u svojoj istrajnoj borbi u Lajpcigu, pred Hitlerovim, Geringovim i Gebelsovim fašističkim “sudom”. U intrevjuu nakon izlaska iz zatvora sam Dimitrov svedoči o svojoj usamljenosti, neznanju o tome šta se dešava napolju, dirnut podrškom koju je dobio.

Bugarska radnička partija (komunista), kao i nemački komunisti, u Gužvicinom izlaganju predstavljeni su kao „autoriteti“ u Kominterni na, čini se, čistoj nacionalističkoj osnovi. On svakako ne objašnjava prave razloge snage njihovih autoriteta. Nacionalistički modus potvrđuje njegov zaključak da, kao što Bugari kontrolišu Jugoslovene, tako su i Jugosloveni kontrolisali Albance, dodatno podvlačeći njihovu navodnu ulogu u stvaranju albanske partije. Gužvica ovako potpiruje titoistički nacionalistički mit, sa kojim se albanski komunisti nikako ne slažu. Dva jugoslovenska instruktora, od kojih su jednog sami albanski komunisti oslobodili iz italijanskog zatvora (a njega, Miladina Popovića, u svojoj istoriografiji tretiraju kao antititoistički, internacionalistički deo svoje istorije), tumače se kao stvaraoci albanske komunističke partije. Činjenica je da albanske komunističke aktivnosti sežu mnogo ranije, da je još albanski buržoaski parlament odao počast Lenjinu a da je prvo pismo Kominterne i Dimitrova u Albaniju doneo još Ali Kelmendi. Na kraju, stvaranje albanske partije može se pripisati pre svega albanskom radnom narodu, kao što se stvaranje jugoslovenske partije može pripisati samo jugoslovenskim narodima i radničkoj klasi. Vidimo kako se Gužvica protiv svih struja bori da dokaže nezavisnost pa čak i posebnost i avangardnost Jugoslovena, dok Bugare i Albance predstavlja kao ordinarne poslušnike. Najžalije je što Gužvica ne razume ni hrvatsko pitanje (niti da je nacionalno pitanje – seljačko pitanje) i u pasažima o izborima u Hrvatskoj 1938. godine zapravo zauzima velikosrpsku poziciju, koja je upravo činila glavnu bazu titoističkog buržoaskog nacionalizma, toliko skupog po naše narode i našu zemlju.

U čemu je tajna Bugara i Nemaca? Njihova „tajna“ nije u tome što su bliži Rusima nego mi, ili što su veći nego mi, što potpiruje ili protiv čega se ne bori Gužvica – već u ustancima iz 1923. godine.

Radnički ustanak u Nemačkoj i radničko-seljački ustanak u Bugarskoj 1923. godine nisu samo stvorili nove revolucionarne kadrove novih revolucionarno sazrelih partija, već su postale i deo direktnih iskustava Kominterne u novoj fazi stabilizacije kapitalizma. Ova dva ustanka, iako deo iste međunarodne situacije i kapitalističke krize, po sebi imaju različite karaktere koje predodređuju njihovu budućnost. Upravo je Dimitrov još tada uvideo značaj jedinstvenog narodnog fronta i dobro razumeo Lenjinove upute sa Drugog kongresa Kominterne (Pročitati „O jedinstvenom frontu“ od Dimitrova iz 1923.), dok ih Nemci nisu razumeli i pod instrukcijama Buharina hrlili grlom u jagode. Nemci su na kraju dobili Hitlera, a Bugari – Dimitrova (a dobili su ga na kraju i Nemci!). I za predstojeći period i mračne oblake koji se nadvijaju i u naše vreme, vrlo je važno razumeti Dimitrova i njegova izveštaj VII svetskom kongresu Kominterne o jedinstvenom narodnom frotnu, bez čije politike ne bi bilo velike antifašističke pobede.

Gužvica često napominje „treći“, pred-narodnofrontovski period Kominterne, period „klase protiv klase“, povezujući ga sa tezom o Staljinovim navodnim zig-zagovima (ili se ni najmanje ne opirući ovoj uprošćenoj tezi). Istina je ipak da se sektaške greške tokom „trećeg perioda“ vezuju upravo za Buharina, a ne za Staljina, niti za samu liniju Kominterne usvojene na Šestom kongresu, koja nije u kontradikciji već pretpostavka Sedmog. Buharinova uloga nije dovoljno evoluirana ni u međunarodnom komunističkom pokretu, pa ćemo Gužvici ovde oprostiti. Lenjinova knjiga „Dečije bolesti levičarstva“ upravo je uperena protiv Buharinovog „levog komunizma“. Nepostojani Buharin, fanatičnih malograđanskih ideja, na kraju je postao poznat kao pripadnik desne opozicije, koja je zagovarala revizionističku teoriju srastanja kapitalizma u socijalizam. Od svih boljševičkih struja, danas je najživlja ona Buharinova – i dominira u Kini, zato je potrebno obratiti više pažnje na njegov istorijski uticaj. Gužvica, naravno, niti razume niti se trudi da razume pravu pozadinu borbi u Kominterni, pravi klasni sadržaj borbe za Narodni front. Zato Gužvica, dok pominje Španiju, prećutkuje ustanak pete kolone u pozadini španske Republike maja 1937, koji je predvodila upravo ujedinjena trockističko-buharinovska organizacija poznatija kao POUM, a koji je imao vrlo značajan uticaj na represiju u SSSR, frakcijske borbe i nesrećne rezultate među jugoslovenskom političkom emigracijom – mnogo veći nego Horvatin!

VII svetski kongres Komunističke internacionale

„Bez cara, a vlada radnička“ – čuveni je trockistički slogan iz ruske revolucije 1905, koji je Lenjin oštro kritikovao, i suprotstavljao mu slogan revolucionarno demokratske diktature radništva i seljaštva. Lenjin je dobro razumeo ono što su razumeli Marks i Engels (spajanje radničke borbe i seljačkog rata) – da je zadatak revolucionara da organizuju najrevolucionarniju klasu (moderni proletarijat) i oko nje sve revolucionarne klase (pobunjeni ili iz rezerve monoplista istrgnuti delovi srednjih slojeva) kako bi izolovali i svrgnuli vladajuću reakcionarnu klasu. Lenjinova i Staljinova politika saveza radnika i seljaka pokazala se esencijalnom za pobedu Oktobarske revolucije, za učvršćivanje dikture proletarijata, za izgradnju socijalizma.

Drugi kongres Kominterne, pod Lenjinovim vođstvom, iznosi međunarodnu perspektivu jedinstvenog fronta, koji ima zadatak ne samo da ujedini sve radnike (i socijaldemokratske i komunističke) već da sa proleterskom revolucijom uveže nacionalno-oslobodilačku borbu u kolonijama, polukolonijama i zavisnim zemljama. Vrlo je važno razumeti lenjinsku teoriju o imperijalizmu da bi se uvidela esencija jedinstvenog fronta.

Trockisti, poput Gužvice, u politici narodnog front vide prostu „klasnu saradnju“ sa buržoazijom. Istina je da je u pitanju saradnja ne sa bilo kojom, već sa revolucionarnom ili demokratskim elementima buržoazije. Koji su ti revolucionarni ili demokratski elementi buržoazije, koji traže savez sa radničkom klasom?

Lenjin ističe da epoha imperijalizma uvodi epohu revolucije ne više kao stvar aspiracije, već kao praktično pitanje, koje treba rešiti. Oktobarska revolucija je ovo u svakom smislu potvrdila. Ona je, poznato je, spojila borbu radnika zapada i potlačenih naroda istoka. Eto prve važne manifestacije narodnog fronta, u kojoj proleterska revolucija u najtanjoj karici imperijalizma donosi novi ciklus buržoasko-demokrastkih anti-imperijalističkih revolucija u kolonijalnim i polukolonijalnim zemljama. One stoga više nemaju samo onaj karakter „odozgo“, poput portugalske ili turske buržoaske revolucije, već, karakter opštenarodnog ustanka. Originalnost tog istorijskog trenutka je da Komunistička partija Kine, rečima Staljina, predvodi „nešto poput francuske revolucije iz 1789“, tj. narodni front radnika, seljaka, sitne i srednje nacionalne buržoazije.

Opšta kriza kapitalizma i jačanje monopola, sama neravnomernost kapitalističkog razvoja, kao i međuimperijalističke kontradikcije, nužno donose niz razdora u tabor buržoazije, kojoj kao kohezivni faktor ne pomaže ni rast proleterske revolucije. U periodima zaoštrenih manifestacija ovakvih kriza, sve većeg osiromašivanja ne samo radničke već i srednjih klasa sela i grada, u periodima opasnosti od fašizma i rata, tabor buržoazije se sve više cepa ne samo na međunarodnoj nego i na nacionalnim osnovama. U ovim uslovima, neprijateljstvo prema reakcionarnoj imperijalističkoj buržoaziji ne stiču samo revolucionarno demokratski nacionalni buržoski slojevi u kolonijanim i polukolonijalnim zemljama, u kojima imperijalisti već vrše permanetno divljaštvo, već i srednji slojevi buržoazije u pozadini imperijalističkih zemalja.

Sama uznemirenost srednjih slojeva je pravi izraz krize, i oko nje se nužno bore desničarske, snage kapitalističkih monopola, i levičarske, snage radnog naroda. Ovo postaje borba za samu vlast. Za pobedu u ovoj borbi monopolistička, posebno finansijska buržoazija koristi fašizam i desnu socijal-demokratiju, a radnička klasa koristi narodni front. I kod Gužvice se mogu naići na stalna ponavljanje primera kako sabotaža narodnofrontovskih napora nužno jača fašistički tabor (često se daje primer Slovačke, ali i Hrvatske).

Zbog ove, šturo predstavljene perspektive kapitalističke krize, Dimitrov i njegova oštroumna politika Narodnog fronta bili su prisutni u svim kominternovskim partijama od Kube i Amerike, preko Španije i Evrope, do Kine i Azije. VII kongres Kominterne je cvet Lenjinove Internacionale i njegovih teza sa Drugog kongresa. Nakon Sedmog svetskog, dimitrovsko-staljinskog kongresa Kominterne, sve komunističke partije u svetu razvijaju se od malih grupica do pravih nacionalnih snaga, kadrih da organizuju veliku Antifašističku pobedu.

Današnji stadijum opšte kapitalističke krize potvrđuje Staljinove reči sa njegovog poslednjeg, XIX kongresa boljševika, o tome da je imperijalizam sve okoreliji i reakcionarniji, da je buržoazija bacila i poslednju zastavu liberalizma, te da su komunisti jedini pozvani da preuzmu zastavu demokratije i povedu narode u revolucionarnu borbu, za slobodu, nezavisnost, demokratiju i socijalizam.

Trockisti ne razumeju proletersku revoluciju, pa tako ne razumeju ni duboko revolucionarno demokratski karakter politike narodnog fronta. Obračun sa njihovom sektaškom i na kraju reakcionarnom politikom bio je i ostao sastavni deo borbe za Narodni front.

„Pod uticajem velikog dela Sovjetskog Saveza i kao rezultat rata, u kome se pokazala sjajna potvda snage, moći i nadmoći socijalističkog društvenog poretka, otpočeli su duboki demokratski preobražaji u mnogim zemljama, da ne kažem u svima. Ovi demokratski preobražaji, ovo napredovanje na putu progresa, protiv starih, reakcionarnih režima u svetu, režima krupnog, špekulantskog kapitala, kartela, koncerna, imperijalizma – taj razvitak nalazimo i u kolonijama i u polukolonijama, i u nizu drugih oblasti u svetu. Ovo je ogrmono uticalo i još uvek utiče na čitav međunarodni razvitak.“ – govorio je Dimitrov.

Tito

Gužvica pokušava da nas uveri da je Tito kao polutrockista formirao originalnu politku narodnog fronta, koja ga je na kraju odvela na „levicu međunarodnog komunističkog pokreta“ i izmenila celu njegovu istoriju. On nas istovremeno podseća da Tito, zapravo, nije bio igrač Dimitrova, već je Dimitrov bio sve vreme kritičan prema njemu, i time zapravo potvrđuje svoju tezu. Gužvica se u prologu poziva i na Dnevnik Dimitrova, u čijoj je pripremi učestvovao i poznati istoričar Ivo Banac, ali čini se da ga uopšte ne koristi.

Da je koristio Dnevnik Dimitrova, i da nije očigledno tendenciozan i time neprijatelj sopstvenog rada, Gužvica bi nas podsetio i na još jednu važnu epizodu u kojoj Dimitrov kritikuje Tita, a koja bi Gužvici dodatno omogućila da ilustruje tezu o trockističkoj politici Tita.

U toku rata, najveći deo komunikacije zabeležen sa Titom u Dnevniku Dimitrova je onaj o tajnim titoističim pregovorima sa fašističkim okupatorom, pred samu bitku na Sutjesci. Dimitrov svom žestinom kritikuje te pregovore. Kasnije su i sami pregovarači, Velebit i Đilas, svedočili o partizanskim odbijanjima naređenja vezanim za te pregovore (poput obustave sabotaže pruge Zagreb-Beograd). Više partizanskih komandanata svedoči o tome da je Tito poverovao obećanjima nemačkog Abvera i našao se iznenađenim napadom na Sutjesci, gde su kosti ostavili hiljade partizana i partizanki. Titova grupa je iza leđa Kominterne i jugoslovenskih partizana vodila tajne pregovore sa fašističkim okupatorom – pitamo se da li je ova dražinovska taktika deo originalne titoističke-trockističke politike narodnog fronta?

Đilas kasnije svedoči da je takozvana titoistička politika „nezavisnosti“ iskovana u tim momentima, za pregovaračkim stolom sa fašizmom i pred prvim kritičkim pismom iz Kominterne, pred kojim su titoisti povili glavu. Zaista, ton i način odgovora Tita Kominterni iz 1943. u svojoj histeriji kapricioznosti i neiskrenosti neodoljivo podseća na Titov odgovor Kominformu iz 1948. Izrođavanjem jugoslovenske narodne republike u buržoasku, priveska imperijalizma, Titova grupa preuzela je ulogu Draže Mihajlovića umesto Draže Mihajlovića i tako opravdala svoju „originalnu“ trockističku politiku.

Zanimljiv je i titoistički pregovarački sastav sa fašističkim okupatorom. Pojedini među njima se nedugo zatim, u pismima CK SKP(b) i CK KPJ pred Rezoluciju Kominforma, otvoreno pominju kao britanski ljudi i agenti imperijalističkih neprijatelja. Tito to priznaje, ali neuverljivo staje u njihovu odbranu.

„Staljinistička“ represija

Gužvica vešto izbegava dosadnu policijsku istragu u svom radu i trudi se da pitanja svodi na politička. On pominje i ježovščinu, ali ipak bezuslovno usvaja tezu o „staljinistčkoj“ represiji i reklo bi se „staljinščini“, i uopšte koristi Staljina kao svevideće i svemoguće strašilo, ne dozvoljavajući čitaocu da se zaista politizuje.

Gužvica, kao što pretrčava svoj, uverili smo se, neuverljivi zaključak o političkoj originalnosti Tita, takođe po pravilu pretrčava preko nekih nejasnih podataka u vezi Titovih konekcija sa „specijalnom jedinicom NKVD“. Iznećemo samo par činjenica, trudeći se da ih što manje zamaglimo komentarima.

Staljin je zaustavio ježovščinu, i osudio je na XVIII kongresu boljševičke partije. Ježov i njegova grupa osuđeni su, kao i njegov prethodnik na čelu NKVD, Jagoda – za pripadnost trockističko-buharinovskoj terorističko-pučističkoj zaveri, povezanoj sa fašističkim i imperijalističkim obaveštajnim radom, protiv koje se razvija ljuta borba nakon niza industrijskih sabotaža i ubistva voljenog boljševika Kirova i drugih – tokom jačanja fašizma i međunarodnih reakcionarnih krugova i organizovanja pete kolone.

Prema sovjetskim istražnim i sudskim organima: dok je prethodni policijski šef Jagoda, blizak trockistima i profašističkom bonapartovskom pučisti Tuhačevskom (vođom zavere u Crvenoj armiji), učestvovao u pripremi ubistva Kirova – njegov naslednik Ježov, agent Gestapoa i poljskih fašista, osuđen je kao vođa zavere u NKVD, koji je spašavao ill zavarao tragove agenata profašističke trockističko-buharinovske antisovjetske zavere, a uništavao partijske kadrove i nevine sovjetske građane i građanke. Masovna represija ne samo nad partijskim kadrovima nego i nad nevinim sovjetskim građanima je, prema iskazima pripadnika Ježovljeve grupe, imala za cilj da istovremeno jača autoritet „gvozdenog komesara“ Ježova i strahopoštovanje NKVD i kompromituje borbu protiv pete kolone i poverenje u sovjetski sistem i proizvodi nezadovoljstvo usmereno ka samoj sovjetskoj vlasti, nad kojom se nadvijala ratna opasnost. To je deo generalne trockističko-buharinovske taktike, čije su zavereničke grupe organizovale niz sabotaža u industriji, transportu i snabdevanju kako bi podrile sovjetsku vlast i ka njoj usmerile narodno nezadovoljstvo.

Nakon 1939. godine i tokom ratnih godina sovjetsko sudstvo je istraživalo i oslobodilo hiljade nevinih slučajeva i zaključilo o masovnim razmerema štetnog rada Ježova. Kasnije je Hruščev, poznati grobar Sovjetskog Saveza i moćnog međunarodnog komunističkog pokreta i jedan od poznatijih ukrajinskih kasapa u vreme same represije, sve ove zločine, kao i samo ubistvo Kirova, pripisao Staljinu. Dokumenta o profašističkoj zaveri u SSSR pohranjena su ne samo u sovjetskim i ruskim, koji se danas oprezno i postpuno otvaraju, nego i u arhivama širom sveta. Napori profesora Grovera Fura mnoge od ovih dokumenata iznose pred širu javnost. Prema nekima od njih, za sada dostupnih, odbegli zaverenici Tokaev i Svetlanin svedoče da su mnogi pripadnici profašističke trockističko-buharinovske zavere ostali neotkriveni, rezultatima Ježovljeve diverzije.

Gužvica iznosi sledeće činjenice. Da su jugoslovenski komunisti uništeni tokom poslednjih, najkrivavijih meseci ježovščine, a da je jedini živi Jugosloven u Moskvi tada ostao Tito. Gužvica povezuje Tita sa Mihailom Triliserom, šefom različitih istraživačkih komisija u Kominterni i agenta NKVD, koji je uhapšen zajedno sa Ježovim. Takođe, on iznosi niz imena agenata „specijalne jedinice“ NKVD povezanih sa Titom, među kojima se posebno ističe ime Ivana Karaivanova, za koje potvrđuje da oko njihove uloge postoji istorijska i dokumentacijska magla.

U Rezoluciji Kominforma, koju Gužvica odbija da pročita a kamoli da je uvrsti u dokumentaciju svog istraživanja, iznesena je kritika titoističkog rukovodstva za stavljanje partije pod kontrolu rankovićevskih bezbednosnih organa, umesto da, po principima marksizma-lenjinizma, stvar bude obrnuta i policija bude pod kontrolom partije. Poznato je da su upravo ova titoističko-rankovićevska panduracija uništila najmanje 16.000 imenom i prezimenom zabeleženih jugoslovenskih komunista, uglavnom istaknutih učesnika i boraca Narodnooslobodilačkog rata, u zloglasnom golootočkom logoru.

Takođe, Rezolucija Kominforma kritikuje titoiste za buharinovsku i trockističku politiku. Rezolucija, kao i pisma CK SKP (b) i CK KPJ (posebno pismo od 4. maja, koje Dimitrov naziva „čudesni staljinski dokument“), jasno označavaju put buržoaskog nacionalizma, kapitalističke restauracije i imperijalističkog dodatka koji je izabrala Titova grupa, a koji je naše narode koštao krvavog šovinističkog rata i još uvek nepreokrenute socijalne katastrofe.

Edukativna komuna, avgust 2021.