O propasti Jugoslavije (“čudesni staljinski dokument” protiv revizionizma)

Staljinovo pismo Titu i Rezolucija Kominformbiroa o stanju u Jugoslaviji kao manifest međunarodne borbe protiv modernog revizionizma…

“10. maja 1948. Razgovarali o novom pismu CK SKP (b) Centralnom komitetu KPJ (čudesni staljinski dokument). Poslao Molotovu naše pismo u vezi sa gore navedenim:

“Drugu Alekseevu [Molotovu]:
Želeo bih da potvrdim prijem pisma CK SKP (b) [Centralni komitet Svesavezne komunističke partije (boljševika)] Centralnom komitetu KPJ [Komunistička partija Jugoslavije] od 4. maja 1948. Naš Politbiro [Bugarske radničke partije (komunista)] je razgovarao o pismu i došao je do mišljenja da bi ovaj čudesni staljinski dokument trebalo da pomogne ne samo jugoslovenskoj komunističkoj partiji da pronađe izlaz iz ćorsokaka u koji su ga vodile egoistične, bolno ambiciozne i nepromišljene vođe. Ovo pismo ima izuzetan značaj i za druge komunističke partije, uključujući našu partiju, posebno u pristupu principijelnim pitanjima. U potpunosti se slažemo sa vašim predlogom da se o celom problemu razgovara na sledećem sastanku Kominformbiroa, jer to je jedina ispravna strategija za suočavanje sa delima jugoslovenskih vođa. Bojimo se naravno da će Tito i njegovi prijatelji pokušati da pronađu razne izgovore da ne prisustvuju takvom sastanku – ili da ga bar odlože koliko god je moguće. Ali tada bismo smatrali da je prikladno obavestiti aktiv jugoslovenske komunističke partije sa sadržajem vašeg pisma ili čak u štampi otkriti stavove lidera jugoslovenske komunističke partije. 10. maja 1948 Ivanov [Dimitrov]”

– 24. maja 1948. Uputio čestitku Titu povodom njegovog pedeset šestog rođendana.”

Iz Dnevnika Dimitrova 1933-1949.

Čuvena Rezolucija Kominforma u našoj javnosti prokazana je kao zloćudni dokument strašnog “informbiroovskog” imena, navodno nameren da podrije Novu Jugoslaviju. Dnevnik “lajpciškog lava” Georgija Dimitrova od 1933. do 1949. u čijoj je pripremi učestvovao i u našoj javnosti prepoznat istoričar Ivo Banac – otkriva stvarnu percepciju razmene pisama CK SKP(b) i CK KPJ i Rezolucije u međunarodnom komunističkom pokretu, shvaćeni kao “čudesni staljinski dokument” za stvar odbrane nezavisnosti, demokratije i izgradnje socijalizma u mladim narodnim republikama.

Svetski šampion antifašizma i mudra glava Kominterne, naš Dimitrov, ukazuje nam na značaj pomenutog pisma, i sa njim u vezi Rezolucije Kominformbiroa, ne samo za opis stanja i proricanje neizbežne ružne sudbine Titove Jugoslavije, već i za međunarodnu borbu u novoj fazi komunističkog pokreta, kasnije prepoznatu kao borbu protiv modernog revizionizma. Staljin je, noseći veliko iskustvo istorije ruske revolucije i međunarodnog radničkog pokreta – još za života uspeo da uoči kasnije jasno izražene buržoasko nacionalističke tendencije u rukovodstvima komunističkih partija koje su nastupom Crvene armije i pod rukovodstvo stare Kominterne uzele vlast i našle se pred do tada neviđenim nacionalnim i međunarodnim zadacima – razvojem narodne demokratije, izgradnjom socijalizma i borbom za jačanje svetskog demokratskog anti-imperijalističkog fronta pod rukovodstvom tada prestižnog lenjinsko-staljinskog Sovjetskog Saveza.

Ti buržoasko nacionalistički, zaostali elementi neprijateljski nastrojeni prema novim istorijskim zadacima komunista i naroda sveta, redom su se oslanjali na teorije osuđenog neprijatelja socijalizma, degenerika Buharina,, koji je pokušavao da unovči uspehe diktature proletarijata i proda ih imperijalizmu. Nastupali čas pod zamaskiranim, diverzantskim, preterano “levim”, čas pod otvoreno izdajničkim desnim parolama (ponavljajući Buharinov put od “levo-komunističkog” protivljenja miru u Brest-Listovska do desničarske opozicije, baruštine u Kominterni i borbe protiv kolektivizacije), to ostaje zajedničko i glavno kod jugoslovenskih, sovjetskih, kineskih, evrokomunističkih i svih ostalih modernih revizionista: u osnovi bernštajnovska, klasična revizionistička teorija “urastanja kapitalizma u socijalizam”, ili kako podvlači sam Buharin: “državni kapitalizam, ograničenje kolektivne poljoprivrede, strane koncesije, napuštanje monopola na spoljnu trgovinu…”, jednom rečju: “bogatite se!” Zabeleženo je da je Staljin uporno upozoravao i jugoslovensku i kinesku i sovjetsku kompartiju (Ekonomski problemi socijalizma u SSSR) na ove opasnosti.

Teško je zaista razumeti raspad Jugoslavije (i u njoj rat!), SSSR-a i zemalja narodne demokratije, degeneraciju Nove Kine, revizionizam rukovodstava i propast starih komunističkih partija – bez ovih Staljinovih beleški, o opasnostima skretanja sa puta proleterskog internacionalizma na put buržoaskog nacionalizma i izrođavanja narodne republike u buržoasku. Ne samo to, ovi zapisi svojom bistrinom i zrelošću postaju istorijski manifest međunarodne borbe protiv modernog revizionizma, nezaobilazna uputa za buduće generacije komunista i radničke klase u stvari izgradnje socijalizma i izlaska na put komunističkog društva.

Dnevnik Dimitrova je takođe značajan i po tome što razbija ustaljene istorijske falsifikate revizionista koji kaljaju ime ovog vanrednog marksiste-lenjiniste zarad pranja svog – posebno razbijajući onaj koji tvrdi je Dimitrov “potajno” stao na stranu titoista i da je i sam negovao revizionističke tendencije, kao i mnoge iz perioda njegove istorijske uloge u oblikovanju i organizaciji narodnofrontovske politike Kominterne i svetskog antifašističkog pokreta. I sami bugarski revizionisti trudili su se da izbrišu sve partijske kongresne nastupe Dimitrova u kojima on žigoše uopšte buržoaski nacionalizam, izdaju socijalizma i predaju imperijalizmu, a posebno titoistički velikosrpski nacionalizam, kao i sam velikobugarski nacionalizam, kome je Dimitrov posvetio svoje zaključne reči na, za njega poslednjem, V kongresu, a koje su se i obistinile u vidu kasnijeg revizionističkog bugarskog rukovodstva, slugu hruščevsko-brežnjevskih kremaljskih gospodara. Marksističko-lenjinistički međunarodni komunistički pokret posvetio je protekle decenije odbrani ovih važnih spisa legendarnog Dimitrova, koji su danas dostupni javnosti u svom punom formatu i imaju presudnu ulogu za razbistravanje revizionističke magle.

U nastavku predstavljamo pominjano “čudesno” Staljinovo pismo CK KPJ kao i samu Rezoluciju Kominforma, dok na ovom linku možete čitati sva dokumenta vezana za razmenu pisama CK SKP(b) i CK KPJ i Rezoluciju.

Revolucionarni savez rada je sekcija Međunarodne konferencije marksističko-lenjinističkih partija i organizacija (CIPOML), stvorene u borbi protiv modernog revizionizma, nastavljajući delo Marksove i Engelsove Prve i revolucionarni period Druge internacionale, Lenjinove i Staljinove Kominterne i revolucionarni period Kominforma i borbu za ujedinjenje marksističko-lenjinističkog međunarodnog komunističkog i radničkog pokreta.

Edukativna komuna,
jun 2021.


Staljinovo pismo Titu od 4. maja 1948.

CENTRALNOM KOMITETU KOMUNISTIČKE PARTIJE JUGOSLAVIJE

Dobili smo vaš odgovor i saopštenje o rešenju Plenuma CK KPJ od 13 aprila 1948 godine sa potpisima drugova Tita i Kardelja.

Na žalost, ti dokumenti, naročito dokument koji su potpisali drugovi Tito i Kardelj, ne samo da ne znače nikakav progres u poređenju s prethodnim dokumentima Jugoslovena, nego, naprotiv, još više zamršuju stvar i zaoštravaju konflikt.

Naročitu pažnju privlači ton dokumenata, koji se ne može kvalifikovati drugačije nego preterano ambiciozan. U dokumentima se ne vidi želja da se razjasni istina, da se časno priznaju svoj pogreške, da se prizna neophodnost likvidacije tih pogrešaka. Jugoslovenski drugovi ne primaju kritiku marksistički, nego malograđanski, to jest, primaju je kao uvredu koja krnji prestiž CK KPJ, giče u ambiciju jugoslovenskih rukovodilaca.

Da bi se izbavili iz nezavidnog položaja u koji su jugoslovenski rukovodioci doveli sami sebe, oni pribegavaju ”novom” metodu – metodom golog odricanja svih pogrešaka, uprkos svoj njihovoj očiglednosti. Poriču se svima poznati fakti i dokmenti, izloženi u pismu CK SKP(b) od 27 marta 1948 godine. Drugovi Tito i Kardelj, očigledno, ne shvataju da taj dečački metod golog odricanja fakata i dokumenata ne može nikoga ubediti, nego može samo da izazove smeh.

1. O opozivanju sovjetskih vojnih savetnika iz Jugoslavije. U svom pismu od 27 marta CK SKP(b) izložio je motive opozivanja sovjetskih vojnih savetnika, izjavivši da se informacija CK SKP(b) zasniva na žalbama tih savetnika na neprijateljski odnos jugoslovenskih funkcionera prema Sovjetskoj armiji i njenim predstavnicima u Jugoslaviji. Drugovi Tito i Kardelj, potpuno poriču opravdanost tih žalbi. Postavlja se pitanje: zašto CK SKP(b) treba da pokloni više vere goloj reči drugova Tita i Kardelja, nego čestim žalbama vojnih savetnika SSSR? Na osnovu čega? SSSR ima vojnih savetnika gotovo u svim zemljama narodne demokratije. Ne možemo da ne istaknemo da do sada nismo imali nikakvih žalbi od strane naših vojnih savetnika u tim zemljama. A time se upravo i objašnjava činjenica da mi u tim zemljama nismo imali nikakvih nesporazuma u vezi sa tamošnjim radom sovjetskih vojnih savetnika. Ali mi imamo žalbe i nesporazume u toj oblasti samo u Jugoslaviji. Zar nije jasno da tu okolnost treba objasniti samo onim naročitim neprijateljskim režimom koji su u Jugoslaviji okruženi sovjetski vojni savetnici.

Drugovi Tito i Kardelj pozivaju se na velike rashode u vezi s izdržavanjem sovjetskih vojnih savetnika u Jugoslaviji, ukazujući na to da sovjetski generali u Jugoslaviji primaju u dinarima tri-četiri puta više nego jugoslovenski generali i da je ta okolnost, po njihovom mišljenju, mogla izazvati prigovore od strane jugoslovenskih vojnih lica. Ali, prvo, jugoslovenski generali, osim dinara, dobijaju u naturi još i razne druge prinadležnosti: stan, snabdevanje, namirnice i tome slično. Drugo novčana plata koju su dobijali sovjetski generali u Jugoslaviji potpuno odgovara razmerama novčanog iznosa koji dobijaju sovjetski generali u SSSR. Razumljivo je da Sovjetska vlada nije mogla pristati na sniženje novčane plate sovjetskih generala, upućenih u Jugoslaviju.

Mogućno je da su rashodi na sovjetske generale u Jugoslaviji teški za jugoslovenski budžet, no u tom slučaju Jugoslovenska vlada se morala blagovremeno obratiti Sovjetskoj vladi i preložiti da ona preuzme deo rashoda. Sigurno je da bi Sovjetska vlada pristala na to. Međutim, Jugosloveni su pošli drugim putem: umesto prijateljskog rešenja toga pitanja, oni su počeli da sramote naše vojne savetnike, da ih nazivaju gotovanima, da diskredituju Sovjetsku armiju, i Jugoslovenska vlada se obratila Sovjetskoj vladi tek pošto je oko sovjetskih vojnih savetnika bila stvorena neprijateljska atmosfera.

Razumljivo je što se Sovjetska vlada nije mogla pomiriti s takvom situacijom.

2. O sovjetskim civilnim specijalistima u Jugoslaviji. U svom pismu od 27 marta CK SKP(b) saopštio je motive opozivanja civilnih specijalista iz Jugoslavije. CK SKP(b) oslanjao se u ovom slučaju na žalbe sovjetskih civilnih specijalista i na izveštaje sovjetskog ambasadora u Jugoslaviji. Iz tih izveštaja izlazi da su sovjetski civilni specijalisti, kao i pretstavnik SKP(b) u Kominformbirou drug Judin, u suštini stavljeni pod nadzor organa državne bezbednosti Jugoslavije. Drugovi Tito i Kardelj poriču u svome pismu opravdanost tih žalbi i saopštenja, tvrdeći da jugoslovenski organi državne bezbednosti ne nadziru sovjetske ljude u Jugoslaviji. Ali zašto CK SKP(b) treba da veruje goloj reči drugova Tita i Kardelja, a ne žalbama sovjetskih ljudi, među njima i druga Judina? Sovjetska vlada ima mnogo svojih civilnih specijalista u svim zemljama narodne demokratije, pa ipak ne dobija žalbe od svojih specijalista i nema nikakvih nesporazuma sa vladama tih zemalja. Postavlja se pitanje: zašto su ti nesporazumi i konflikti izbili samo u Jugoslaviji? Nije li zato što je Jugoslovenska vlada stvorila poseban režim za sovjetske ljude, među njima i za druga Judina?

Razumljivo je što se Sovjetska vlada nije mogla pomiriti s takvom situacijom, pa je bila prinuđena da opozove svoje civilne specijaliste iz Jugoslavije.

3. O Velebitu i drugim špijunima u aparatu Ministarstva inostranih poslova Jugoslavije. Netačna je izjava drugova Tita i Kardelja da su se drugovi Kardelj i Đilas, pri susretu s drugom Molotvom, u svojim sumnjama u pogledu Velebita ograničili samo na primedbu kako ”kod Velebita nije sve jasno”. Ustvari u razgovoru ovih drugova s drugom Molotovom govorilo se da se u Velebita sumnja kao u engleskog špijuna. Vrlo je čudno što drugovi Tito i Kardelj uklanjanje Velebita iz aparata Ministarstva inostranih poslova identifikuju s njegovom propašću. Zašto se Velebit ne može ukloniti iz aparata Ministarstva inostranih poslova a da ne bude upropašćen? Čudna je takođe izjava druga Tita i Kardelja o razlozima zadržavanja Velebita na poloćaju prvog pomoćnika ministra inostranih poslova: ispada, Velebit nije bio smenjen s položaja prvog pomoćnika ministra inostranih poslova zato što se nalazi u proveravanju. A zar ne bi bilo pravilnije smeniti Velebita sa pomenutog položaja baš zato što se nalazi u proveravanju? Otkud takva bolećivost prema engleskom špijunu, koji je uz to nepomirljivo neprijateljski raspoložen prema Sovjetskom Savezu?

Ali Velebit nije jedini špijun u aparatu Ministarstva inostranih poslova. Sovjetski pretstavnici su više puta govorili jugoslovenskim rukovodiocima o jugoslovenskom poslaniku u Londonu Leontiću kao engleskom špijunu. Nejasno je zašto taj natentovani engleski špijun sve do sada ostaje u aparatu Ministarstva inostranih poslova Jugoslavije?

Sovjetskoj vladi poznato je da engleskoj špijunaži, osim Leontića. služe još tri saradnika jugoslovenskog poslanstva u Londonu, čija prezimena još nisu utvrđena. Sovjetska vlada prima za ovu izjavu punu odgovornost.

Nerazumljivo je takođe zašto se poslanik SAD u Beogradu ponaša kao domaćin u zemlji, a njegovi ”informatori”, čiji broj raste, šetaju na slobodi? Nerazumljivo je i to što se prijatelji i rođaci dželata jugoslovenskih naroda Nedića tako lako i udobno smeštaju u državnom i partiskom aparatu Jugoslavije.

Jasno je da će Sovjetska vlada, – ukoliko Jugoslovenska vlada bude tvrdoglava u nepokazivanju želje da očisti aparat svog Ministarstva inostranih poslova od špijuna, – biti prinuđena da se uzdrži od otvorene prepiske s Jugoslovenskom vladom preko jugoslovenskog Ministarstva inostranih poslova.

4. O sovjetskom ambasadoru u Jugoslaviji i sovjetskoj državi. U svom pismu od 13 aprila 1948 g. drugovi Tito i Kardelj pišu: ”Mi smatramo da on (sovjetski ambasador) kao ambasador nema pravo da od ma koga traži izveštaj o radu naše partije. To nije njegov posao”.

Mi smatramo da je ova izjava drugova Tita i Kardelja iz osnova nepravilna, antisovjetska. Kako se vidi, oni izjednačuju sovjetskog ambasadora, odgovornog komunistu koji u Jugoslaviji pretstavlja komunističku vladu SSSR-a kod jugoslovenske komunističke vlade, s običnim buržoaskim poslanikom, s običnim činovnikom buržoaske države, čija je dužnost da potkopava temelje jugoslovenske države. Teško je shvatiti kako su drugovi Tito i Kardelj mogli doterati do ovakve besmislice. Shvataju li oni da ovakav odnos prema sovjetskom ambasadoru znači negiranje prijateljskih odnosa između SSSR-a i Jugoslavije? Shvataju li oni da sovjetski ambasador, odgovorni komunist, pretstavnik prijateljske države koja je oslobodila Jugoslaviju od nemačke okupacije, ima ne samo pravo nego i dužnost da s vremena na vreme razgovara s komunistima Jugoslavije o svim pitanjima koja ih samo mogu interesovati? Kako mogu podvrgavati sumnji ove proste i elementarne stvari, ako se, naravno, ostaje na poziciji prijateljskih odnosa sa Sovjetskim Savezom?

Radi obaveštenja drugova Tita i Kardelja treba reći da mi, suprotno jugoslovenskoj šemi, ne držimo jugoslovenskog ambasadora u Moskvi za prostog činovnika, ne izjednačujemo ga s buržoaskim poslanicima i ne poričemo mu ”pravo da ma od koga traži izveštaje o radu naše partije”. Postavši ambasador, on nije prestao biti komunista. I mi se odnosimo prema njemu kao prema drugu i komunističkom radniku. On među sovjetskim ljudima ima poznanika, prijateva. ”Skuplja” li on podatke o radu naše partije? Verovatno, ”skuplja”. Pa neka ”skuplja”. Mi nemamo razloga da od drugova skrivamo nedostatke u svom radu. Mi ih sami otkrivamo, da bismo ih likvidirali.

Mi držimo da se ovakav stav jugoslovenskih drugova prema sovjetskom ambasadoru ne može smatrati slučajnim. On ističe iz opšte pozicije Jugoslovenske vlade, zbog koje jugoslovenski rukovodioci često ne vide razlike između spoljne politike SSSR-a i spoljne politike Anglo amerikanaca, identifikuju sovjetsku spoljnu politiku sa spoljnom politikom Engleza i Amerikanaca i smatraju da Jugoslavija prema Sovjetskom Savezu treba da vodi istu onakvu politiku, kakvu vodi prema imperijalističkim državama – Velikoj Britaniji i SAD.

U tom pogledu je neobično karakterističan govor druga Tita u Ljubljani krajem maja 1945 godine, u kome je rekao:

”Govorilo se da je ovaj rat pravedan rat, i mi smo ga takvim smatrali. Ali mi tražimo i pravedan završetak, mi tražimo da svak bude gospodar na svomeč mi nećemo da plaćamo tuđe račune, mi nećemo da budemo moneta za potkusurivanje, mi nećemo da nas miješaju u neku politiku interesnih sfera.”

To je bilo rečeno u vezi sa pitanjem Trsta. Kao što je poznato, posle niza teritorijalnih ustupaka u korist Jugoslavije, koje je Sovjetski Savez istrgao Anglo-amerikancima, ovi su, zajedno sa Francuzima odbili predlog SSSR-a o predavanju Trsta Jugoslaviji i poseli Trst svojim trupama koje su se nalazile

u Italiji. I pošto su bila iscrpena sva druga sredstva, Sovjetskom Savezu, radi predavanja Trsta Jugoslaviji, nije ostajalo ništa drugo nego da počne s Anglo-amerikancima rat zbog Trsta i da ga zauzme silom. Jugoslovenskim drugovima je moralo biti poznato da SSSR, posle toliko teškog rata nije mogao poći u novi rat. Pa ipak, taj slučaj je kod jugoslovenskih drugova izazvao nezadovoljstvo, što se odrazilo i u govoru druga Tita. Izjava druga Tita u Ljubljani da Jugoslavije ”neće da plaća tuđe račune” i ”neće da bude moneta za potkusurivanje”, neće da Jugoslaviju ”miješaju u neku politiku interesnih sfera”, bila je uperena ne samo protiv imperijalističkih država, nego i protiv SSSR-a. I pri tome se odnos druga Tita prema SSSR-u, u danom slučaju, ničim nije razlikovao od njegovog odnosa prema imperijalističkim državama, pošto ovde nije priznao razliku između SSSR-a i imperijalističkih država.

Mi u ovoj antisovjetskoj poziciji druga tita, koja nije naišla na otpor Politbiroa CK KPJ, – vidimo osnovu klevetničke propagande rukovodilaca KPJ (koja se vodi u uskom krugu jugoslovenskih partiskih kadrova) o ”izrođavanju” SSSR-a u imperijalističku državu koja teži da ”ekonomski osvoji Jugoslaviju”, osnovu klevetničke kampanje rukodovodilaca KPJ o ”izrođavanju” SKP (b) koja nastoji da ”preko Kominforma osvoji druge partije”, o tome da je ”socijalizam u SSSR-u prestao biti revolucionaran”.

U svoje vreme Sovjetska vlada je bila prinuđena da Jugoslenskoj vladi skrene pažnju na nedopustivost ovakve izajve druga Tita, i pošto su objašnjenja drugova Tita i Kardelja, koja su zatim usledila, bila nezadovoljavajuća, sovjetski poslanik u Beogradu drug Sadčikov dobio je od Sovjetske vlade uputstvo da učini sledeću izjavu Jugoslovenskoj vladi, što je drug Sadčikov i izvršio 5 juna 1945 godine:

”Govor druga Tita mi smatramo neprijateljskim ispadom protiv Sovjetskog Saveza, a objašnjenja druga Kardelja – nezadovoljavajućim. Tako naši čitaoci shvataju govor druga tita i drukčije ga nije moguće ni shvatiti. Kažite drugu Titu da ćemo mi, ako on još jednom učini ovakav ispad protiv Sovjetskog Saveza, biti prinuđeni da mu odgovorimo kritikom u štampi i da ga dezavuišemo”.

I upravo iz te antisovjetske pozicije druga Tita prema sovjetskoj državi ističe stav jugoslovenskih rukovodilaca o sovjetskom poslaniku, koji sovjetskog poslanika u Jugoslaviji izjednačuje s buržoaskim poslanicima.

Jugoslovenski rukovodioci, očito, misle da i dalje ostanu na ovim antisovjetskim pozicijama. Ali jugoslovenski drugovi treba da uzmu na znanje da ostati na takvim pozicijama – znači poći putem negacije prijateljskih odnosa sa Sovjetskim Savezom, putem izdaje jedinstvenog socijalističkog fronta Sovjetskog Saveza i narodno-demokratskih republika. Oni takđe moraju uzeti u obzir i to da, ostajući na takvim pozicijama, lišavaju sebe prava traženja materijalne i druge pomoći od Sovjetskog Saveza jer Sovjetski Savez može pružati pomoć samo prijateljima.

Radi obaveštenja drugova Tita i Kardelja moramo naglasiti da mi na ovakav antisovjetski stav prema sovjetskom poslaniku i Sovjetskoj državi nailazimo samo u Jugoslaviji, pošto su s drugim državama narodne demokratije odnosi bili i ostaju prijateljski i besprekorni.

Interesantno je napomenuti da je drug Kardelj, koji se sada u svemu solidariše s drugom titom, pre tri godine potpuno drugačije gledao na gore pomenutu izjavu druga Tita u Ljubljani. Evo šta nam je tada saopštio sovjetski poslanik u Jugoslaviji drug Sadčikov o svom razgovoru s drugom Kardeljom, održanom 5 juna 1945 godine:

”Danas, 5 juna, saopštio sam Kardelju ono što ste mi Vi naložili. (Tito se još nije vratio.) Saopštenje je na njega izazvalo težak utisak. Razmislivši, on je rekao da smatra ocenu Titovog govora pravilnom. On je saglasan takođe i s tim da Sovjetski Savez dalje ne može trpeti slične izjave. Zacelo, u ovakvo, za Jugoslaviju teško vreme, rekao je Kardelj, otvorena kritika Titovih izjava imala bi za njih teške posledice, zato će se oni postarati da se slične izjave izbegnu. Ali Sovjetski Savez će biti u pravu da istupi s otvorenom kritikom ako se to ponovi. Takva kritika njima će koristiti. Kardelj je molio da Vam izručim zahvalnost za ovakvu blagovremenu kritiku. Ona će im, prema Kardeljevoj izjavi, pomoći da poboljšaju svoj rad. Kritika političkih pogrešaka, koje su se promakle u vladinoj deklaraciji od marta meseca , bila je od velike koristi. Kardelj je uveren da će i ova kritika samo pomoći poboljšanju političkog rukovođenja.

Pokušavajući (veoma oprezno) da proanalizira uzroke pogrešaka, Kardelj je rekao da Tito, razume se, ima krupnih zasluga za likvidaciju pređašnjeg frakcionaštva u kompartiji i za organizaciju narodno-oslobodilačke borbe, ali da je ponekad sklon da Jugoslaviju posmatra kao nešto samo po sebi dovoljno, van opšte veze s razvitkom proleterske revolucije i socijalizma. Drugo, u partiji je došlo do takvog stanja da CK, kao organizovani i politički centar, u stvari ne postoji. Mi se sastajemo, rekao je Kardelj, slučajno i donosimo slučajne odluke. U stvari svaki od nas ostavljen je samom sebi. Stil rada je rđav, nedostaje kolektivnost u radu. Mi bismo želeli, produžio je Kardelj, da Sovjetski Savez gleda na nas kao na pretstavnike jedne od budućih sovjetskih republika, a ne kao na pretstavnike druge države, sposobne da samostalno rešavaju pitanja, a na komunističku partiju Jugoslavije kao na deo Sveavezne komunističke partije, to jest, da naši odnosi ističu iz perspektive da će Jugoslavija u budućnosti postati savezni deo SSSR-a. Zato bi oni želeli da ih mi kritikujemo direktno i otvoreno, da ih savetujemo, usmeravajući unutarnju i spoljnu politiku Jugoslavije onako kuda treba.

Ja sam odgovorio Kardelju da se mora polaziti od stvarnosti, upravo od toga da je Jugoslavija samostalna država, a Jugoslovenska kompartija – samostalna partija. Vi morate i možete – rekao sam ja – da postavljate i rešavate pitanja samostalno, a mi vam nikada nećemo uskratiti saveta, ako nam se za njega obratite. Mi prema Jugoslaviji imamo određene ugovorene, i još više – moralne obaveze, i mi vam nismo uskraćivali savete i moguću pomoć kad god ste nam se s takvim molbama obraćali. Kad god sam predavao Moskvi maršalove molbe, ja sam dobijao brze odgovore. Ali takvi saveti mogući su i korisni samo ako se traže blagovremeno, pre nego što je rešenje doneseno ili izjava učinjena.”

Mi ostavljamo po strani primitivna i nepravilna rasuđivanja druga Kardelja o Jugoslaviji kao budućem sastavnom delu SSSR-a i o Jugoslovenskoj kompartiji kao delu SKP (b). Ali hoćemo da skrenemo pažnju na kritičke primedbe druga Kardelja o antisovjetskoj izjavi druga Tita u Ljubljani i o rđavim prilikama u CK KPJ.

5. O antisovjetskoj izjavi druga Đilasa, o obaveštajnoj službi i o trgovačkim pregovorima. U svom pismu od 27 marta mi smo izložili antisovjetsku izjavu druga Đilasa na jednoj sednici CK KPJ – da sovjetski oficiri tobože stoje u moralnom pogledu niže od oficira engleske armije.

Ova izjava druga Đilasa bila je data u vezi s tim što je nekoliko oficira Sovjetske armije izvršilo u Jugoslaviji prestupe antimorlanog karaktera. Mi smo izjavu druga Đilasa okvalifikovali kao antisovjetsku zato, što je tobožnji marksist drug Đilas, zbog postupaka dvojice, trojice oficira, prevideo osnovnu razliku između socijalističke Sovjetske armije, koja je oslobodila narode Evrope, i buržoaske engleske armije, čiji je zadatak da ugnjetava, a ne da oslobađa narode sveta.

U svom pismu od 13 aprila 1948 godine, drugovi Tito i Kardelj izjavljuju da ”Đilas nikada nije davao izjave u takvom vidu”, da je ”Tito to objasnio pismenim i usmenim putem još 1945 godine”, da su se ”s tim objašnjenjem tada složili kako drug Staljin, tako i ostali članovi Politbiroa CK SKP (b).”

Smatramo za potrebno da napomenemo da ova izjava drugova Tita i Kardelja ne odgovara stvarnosti.

Evo kako je tada na izjavu druga Đilasa reagovao drug Staljin u svom telegramu na ime druga Tita:

”Ja shvatam teškoće vašega položaja posle oslobođenja Beograda. Vi morate znati da Sovjetska vlada, bez obzira na kolosalne žrtve i gubitke, čini sve moguće pa i nemoguće da bi vam pomogla. Ali mene poražava činjenica da se pojedini incidenti i pogreške pojedinih oficira i boraca Crvene armije kod vas uopštavaju i protežu na celu Crvenu armiju. Tako se ne može vređati armija koja vam pomaže da izgonite Nemce i koja se obliva krvlju u bitkama s nemačkim osvajačima. Nije teško shvatiti da nema porodice bez izroda ali bilo bi čudno vređati porodicu zbog jednog izroda. Kad bi crvenoarmejci doznali kako drug Đilas i oni koji mu se nisu oduprli smatraju da su engleski oficiri u moralnom pogledu iznad sovjetskih oficira, oni bi jauknuli od tako nezaslužene uvrede”.

Mi u ovoj antisovjetskoj izjavi druga Đilasa, koja nije naišla na otpor drugih članova Politbiroa CK KPJ, vidimo osnovu one klevetničke propagande rukovodilaca KPJ protiv Sovjetske armije i njenih pretstavnika u Jugoslaviji, koja je vila uzrok opozivanju naših vojnih savetnika.

Kako se svršila ova stvar s drugom Đilasom? Ona se svršila tako što je drug Đilas došao u Moskvu zajedno s jugoslovenskom delegacijom, izvinio se pred drugom Staljinom i molio da se zaboravi neprijatna pogreška, koju je napravio na sednici CK KPJ.

Kao što se vidi, stvar apsolutno nije onakva kako je u svome pismu prikazuju drugovi Tito i Kardelj.

Nažalost, pokazalo se da pogreška druga Đilasa nije bila slučajna. 

Drugovi tito i Kardelj optužuju sovjetske ljude da oni tobože vrbuju jugoslovenske građane za svoju obaveštajnu službu. Oni pišu: ”Smatramo nepravilnim da organi sovjetske obaveštajne službe vrbuju kod nas, u zemlji koja ide u socijalizam, naše građane za svoju obaveštajnu službu, što mi ne možemo shvatiti drukčije nego kao stvar uperenu protiv interesa naše zemlje. Ovo se radi uprkos tome što su naši rukovodeći ljudi i organi državne bezbednosti protestovali protiv toga i stavili do znanja da mi to ne možemo dozvoliti. Vrbuju se naši oficiri, vrbuju se razni rukovodioci, vrbuju se oni koji su neprijateljski raspoloženi prema novoj Jugoslaviji.” Mi izjavljujemo da ovo tvrđenje drugova Tita i Kardelja, koje je prepuno neprijateljskih ispada protiv sovjetskih pretstavnika u Jugoslaviji, uopšte ne odgovara stvarnosti.

Bilo bi čudnovato zahtevati da sovjetski ljudi koji rade u Jugoslaviji napune usta vodom i da se ni s kim ne porazgovaraju i ne popričaju. Sovjetski pretstavnici su politički razvijeni ljudi, a ne prosto poslanici najmljeni na rad za platu, bez prava da se interesuju onim što se radi u Jugoslaviji. Prirodno je da oni zapodevaju razgovore s jugoslovenskim građanima, raspituju se, žele da dobiju objašnjenja i tome slično. Treba biti nepropravimi sovjetofob pa te razgovore tretirati kao pokušaje vrbovanja ljudi za obaveštajnu službu, i to još ljudi koji su ”neprijateljski raspoloženi” prema novoj Jugoslaviji. Samo antisovjetski ljudi mogu misliti da se rukovodioci Sovjetskog Saveza brinu o integritetu i nepovredivosti nove Jugoslavije manje nego Politbiro CK KPJ.

Karakteristično je da na ovakve besmislene optužbe protiv sovjetskih ljudi nailazimo samo u Jugoslaviji.

Nama se čini da su ove ružne optužbe protiv sovjetskih ljudi izmišljene zato da bi se opravdala delatnost organa državne bezbednosti Jugoslavije, koji vrše nadzor nad sovjetskim ljudima u Jugoslaviji.

Treba napomenuti da jugoslovenski drugovi koji dolaze u Moskvu obično potpuno slobodno putuju po gradovima SSSR-a, sretaju se s našim ljudima, slobodno razgovaraju s njima. Nije se dešavalo da im je vlada SSSR-a činila ma kakva ograničenja. Prilikom svoj poslednjeg dolaska u SSSR-a drug Đilas je, proboravivši u Moskvi, otišao na nekoliko dana u Lenjingrad da porazgovara sa svojetskim drugovima. Prema jugoslovenskoj šemi podatke o partiskom i državnom radu mogućno je uzimati samo kod rukovodećih organa CK partije ili Vlade. Ipak, drug Đilas nije skupljao podatke kod tih organa SSSR-a nego kod mesnih organa lenjingradskih organizacija. Šta je drug Đilas radio tamo, kakve je podatke skupljao, — mi nismo smatrali za potrebno da se zanimamo tim pitanjem. Mi mislimo da on tamo nije skupljao podatke za anglo–američku ili francusku obaveštajnu službu, nego za rukovodeće organe Jugoslavije. I, ukoliko je to tačno, mi ne vidimo u tome ništa za osudu, pošto jugoslovenski drugovi mogu u tim podacima naći poučne stvari. Drug Đilas ne može reći da su mu činjena ma kakva ograničenja.

Postavlja se pitanje: zašto sovjetski komunisti u Jugoslaviji treba da imaju manja prava nego jugoslovenski u SSSR-u?

U svom pismu od 13 aprila drugovi Tito i Kardelj ponovo se vraćaju na pitanje o trgovačkim odnosima između SSSR i Jugoslavije, na to da je drug Krutikov tobože odbio da s jugoslovenskim pretstavnicima produži trgovačke pregovore. Mi smo već nekoliko puta objašnjavali jugoslovenskim drugovima da drug Krutikov odriče izjavu koja mu se pripisuje. Mi smo objašnjavali takođe da sovjetska vlada nije postavila pitanje prekidanja trgovačkih pregovora i trgovačkih operacija s Jugoslavijom. Mi zato ovo pitanje smatramo icrpljenim i nemamo nameru da se više na njega vraćamo.

6. O nepravilnoj političkoj liniji Politbiroa CK KPJ u pitanjima klasne borbe u Jugoslaviji. Mi smo u svome pismu pisali da se u jugoslovenskoj komunističkoj partiji ne oseća duh politike klasne borbe, da u selu, a takođe i u gradu, rastu kapitalistički elementi, a rukovodstvo partije ne preduzima mere da bi ograničilo kapitalističke elemente.

Drugovi Tito i Kardelj poriču golom reči sve to i gledaju na naše tvrđenje, koje ima principijelan karakter, kao na neku uvredu na adresu jugoslovenske kompartije, izbegavajući odgovor o suštini. Njihovi dokazi svode se samo na

izjave o temeljitosti i doslednosti društvenih preobražaja, izvršenih u Jugoslaviji. Ali to je potpuno nedovoljno. To što oni poriču činjenicu jačanja kapitalističkih elemenata, i s tim povezano zaoštravanje klasne borne u selu u uslovima savremene Jugoslavije, izlazi iz oportunističkog stava da se klasna borba u prelaznom periodu od kapitalizma ka socijalizmu tobože ne zaoštrava – kako to uči marksizam-lenjinizam, nego gasi – kako su tvrdili oportunisti Buharinovog tipa, koji su propovedali gnjilu teoriju o mirnom urastanju kapitalističkih elemenata u socijalizam.

Niko ne može poricati dubinu i temeljitost društvenih preobražaja koji su nastali u SSSR-a kao rezultat Oktobarske socijalističke revolucije. Pa ipak, SKP (b) nije nikad iz te činjenice pravila zaključak o slabljenju klasne borbe u našoj zemlji ili o tome da ne postoji opasnost pojačavanja kapitalističkih elemenata. Lenjin je isticao 1920–1921. godine da ”dok god mi živimo u sitnoseljačkoj zemlji, kapitalizam u Rusiji ima sigurniju ekonomsku bazu nego komunizam”, pošto ”sitna proizvodnja rađa kapitalizam i buržoaziju neprestano, svakodnevno, svakočasovno, stihijski i u masovnim razmerama”. Poznato je da s dnevnog reda naše partije nije u toku petnaestak godina posle Oktobarske revolucije silazilo pitanje prvobitno o merama ograničenja kapitalističkih elemenata na selu, a zatim o likvidaciji kulaštva kao poslednje kapitalističke klase. Potcenjivanje iskustva SKP (b) u pitanju obezbeđenja osnovnih uslova izgradnje socijalizma u Jugoslaviji bremenisto je velikimm političkm opasnostima i nedopustivo je za marksiste, pošsto se socijalizam ne može izgrađivati samo u gradu, samo u industriji, nego ga treba izgrađivati takođe i u selu, u seoskoj privredi.

Nije slučajno što rukovodioci jugoslovenske kompartije zaobilaze pitanje klasne borbe i ograničenja kapitalističkih elemenata u selu. Šta više, u izjavama jugoslovenskih rukovodilaca gotovo uvek se prećutkuje pitanje klasne diferencijacije na selu, seljaštvo se tretira kao jedinstvena celina, i partija se ne mobiliše za savlađivanje teškoća koje proističu iz porasta eksploatatorskih elemenata na selu. Međutim, politička situacija u jugoslovenskom selu ne daje nikakva prava za lakomisleno samozadovoljstvo i dobroćudnost. U uslovima kad u Jugoslaviji ne postoji nacionalizacija zemlje, postoji privatno vlasništvo na zemlju i kupoprodaju zemlje, postoji najamni rad itd., — partija se ne može vaspitavati u duhu zataškavanja klasne borbe i primirivanja klasnih suprotnosti a da se s tim samimne razoruža pred licem osnovnih teškoća izgradnje socijalizma. A to znači da jugoslovensku kompartiju uspavljuju gnjilom oportunističkom teorijom mirnog urastanja kapitalističkih elemenata u socijalizam, pozajmljenom od Bernštajna, Folmara, Buharina.

Nije takođe ni slučajno ni to što pojedini istaknuti rukovodioci jugoslovenske kompartije skreću s marksističko-lenjinističkog puta u pitanju rukovodeće uloge radniče klase. Dok marksizam-lenjinizam polazi od priznanja rukovodeće uloge radničke klase u likvidaciji kapitalizma i izgradnji socijalističkog društva, rukovodioci jugoslovenske kompartije razvijaju potpuno drukčije poglede. Dovoljno je da ukažemo na sledeću izjavu druga tita u Zagrebu u novembru 1946 godine (”Borba” od 2 novembra 1946):

”Mi ne govorimo seljacima o tome da su oni najsnažniji stub naše države, da bismo eventualno dobili njihove glasove, nego zato što oni u stvari to jesu.”

Ovaj stav se nalazi u potpunoj protivrečnosti s marksizmom–lenjinizmom.

Marksizam–lenjinizam smatra da je u Evropi, pa dakle i u državama narodne demokratije, napredna i do kraja revolucionarna klasa – radnička klasa, a ne seljaštvo. Što se tiče seljaštva, njegova većina, to jest sirotinja i srednjaci – može da bude ili je već u savezu sa radničkom klasom, pri čemu rukovodeća uloga u tom savezu pripada radničkoj klasi. Međutim, gore pomenuti stav druga Tita ne samo da odriče rukovodeću ulogu radničke klase, nego proglašava sve seljaštvo – dakle i kulaštvoć najčvršćim osnovom nove Jugoslavije. Prema tome, taj stav izražava poglede koji su umesno kod sitno– buržoaskih političara, ali ne kod marksista–lenjinista.

7. O nepravilnoj politici Politbiroa CK KPJ u pitanju odnosa između partije i Narodnog fronta. Mi smo pisali u svom prošlom pismu da u Jugoslaviji osnovnom rukovodećom silom smatraju ne kompartiju, nego Narodni front, da jugoslovenski rukovodioci umanjuju ulogu partije, faktički rastvaraju partiju u nepartijnom Narodnom frontu, čineći na taj način isto onakvu principijelnu grešku, kakvu su činili menjševici u Rusiji pre 40 godina.

Drugovi Tito i Kardelj to poriču, tvrdeći da su sve odluke Narodnog fronta – odluke partije, ali da oni ne nalaze za potrebno da podvlače kako je ova ili ona odluka donesena na toj i toj partiskoj konferenciji.

Ali u tome se baš i sastoji istočni greh jugoslovenskih drugova što se boje da otvoreno pokažu partiju i njene odluke pred celim narodom, kako bi narod znao da je rukovodeća sila partija, da partija vodi Narodni front, a ne obratno.

Prema teoriji marksizma–lenjinizma kompartija je najviša forma organizacije radnog naroda, koja stoji iznad svih drugih organizacija, pa među njima i iznad Sovjeta u SSSR-u, iznad Narodnog fronta u Jugoslaviji. Partija stoji iznad svih tih trudbeničkih organizacija ne samo zato što ona okuplja u svoje redove sve najbolje selemente trudbenika, nego i zato što ima svoj posebni program, svoju posebnu politiku, na osnovu kojih rukovodi svim drugim trudbeničkim organizacijama. Međutim, Politbiro CK KPJ se boji da o tome govori radničkoj klasi i svemu jugoslovenskom narodu otvoreno i direktno, punim glasom. Politbiro CK KPJ misli da ako on ne bude naglašavao taj momenat, onda ni druge partije neće imati povoda da pokažu svoje sile i svoju borbu. Drugovi Tito i Kardelj očito misle da tim jeftinim lukavstvom mogu ukinuti zakon istoriskog razvitka, obmanuti klasu, obmanuti istoriju. Ali to je – iluzija i samoobmana. Ako postoje antagonističke klase, postojaće i borba među njima, a ako postoji borba – biće i odraz te borbe u delatnosti različitih grupa i partija, legalno ili nelegalno.

Lenjin je govorio da je partija najznačajnije oružje rukama raničke klase. Zadatak rukovodilaca sastoji se u tome da drže to oružje u bojnoj pripravnosti. Pošto jugoslovenski drugovi skrivaju zastavu partije i izbegavaju da pred narodom ističu rukovodeću ulogu partije, razoružavaju radničku klasu. Smešno je misliti da će se zbog jeftinog lukavstva jugoslovenskih drugova neprijatelj odreći borbe. Baš zato partiju treba držati pripravnu za borbu protiv neprijatelja a ne uspavljivati je, ne skrivati njenu zastavu, ne uljuškivati je time da će neprijatelj – ako mu ne bude dato povoda – prekinuti borbu, prestati da organizuje svoje snage u legalnoj i nelegalnoj formi.

Mi smatramo da je umanjivanje uloge kompartije u Jugoslaviji otišlo veoma daleko. Reč je o principijelno nepravilnim odnosima između kompartije i

Narodnog fronta u Jugoslaviji. Ne treba gubiti iz vida da u Narodni front u Jugoslaviji ulaze veoma raznoliki elementi u klasnom smislu, ulaze kulaci, trgovci, sitni fabrikanti, buržoaska inteligencija, kao i raznobojne političke grupe, ubrajajući tu i buržoaske partije. Činjenica da u Jugoslaviji na političkoj areni istupa samo Narodni front, a partija i njene organizacije ne istupaju otvoreno u svoje ime pred narodom, ne samo što umanjuje ulogu partije u političkom životu zemlje, nego i potkopava partiju kao samostalnu političku silu, pozvanu da osvaja sve veće poverenje naroda i da obuhvata svojim uticajem sve šire trudbeničke mase putem otvorene političke delatnosti, otvorenom propagandom svojih pogleda i svog programa. Drugovi Tito i Kardelj zaboravljaju da partija raste i može rasti samo u otvorenoj borbi s neprijateljima, da jeftina lukavstva i mahinacije Politbiroa CK KPJ ne mogu zameniti tu borbu, kao školu vaspitanja partiskih kadrova. Tvrdoglavo nepriznavanje pogrešnosti izjave da kompartija Jugoslavije nema drugog programa osim programa Narodnog fronta, pokazuje kako su jugoslovenski rukovodioci otišli daleko od marksističko–lenjinističkih pogleda na partiju. Mi u tome vidimo opasnost razvitka likvidatorskih tendencija u odnosu na kompartiju u Jugoslaviji, što ugrožava samo postojanje kompartije i, u krajnjoj liniji, krije u sebi opasnost izrođavanja Jugoslovenske narodne republike.

Drugovi Tito i Kardelj tvrde da su pogreške menjševika u pogledu rastvaranja marksističke partije u nepartiskoj masovnoj organizaciji dešavale pre 40 godina i da zato ne može biti nikakve veze između tih pogrešaka i sadašnjih pogrešaka Politbiroa CK KPJ. Drugovi Tito i Kardelj se duboko varaju. Teoretska i politička veza između te dve pojave ne podleže sumnji, jer isto onako kao menjševici 1907 godine, isto tako i drugovi Tito i Kardelj posle 40 godina srozavaju marksističku partiju, isto tako negiraju ulogu partije kao najviše forme organizacije koja stoji iznad svih drugih trudbeničkih masovnih organizacije, isto tako rastvaraju marksističku partiju u nepartijnoj masovnoj organizaciji. Razlika se sastoji samo u tome što su menjševici napravili te pogreške u 1906 – 1907 godini i što ih, pošto ih je marksistička partija u Rusiji osudila na svom Londonskom kongresu, nisu više potrzali, dok Politbiro CK KPJ, uprkos postojanju ove očigledne pouke, posle 40 godina izvlači iz groba stare menjševičke pogreške i objavljuje ih kao svoju teoriju o partiji. Ta okolnost ne umanjuje nego, naprotiv, produbljuje pogreške jugoslovenskih drugova.

8. O zabrinjavajućem položaju u jugoslovenskoj kompartiji. Mi smo u prvom pismu rekli da kompartija u Jugoslaviji ostaje i dalje u polulegalnom položaju, uprkos tome što je došla na vlast pre pune tri i po godine, da u partiji nema unutarpartiske demokratije, nema izbornosti, nema kritike i samokritike, da se CK KPJ u svojoj većini sastoji od kooptiranih, a ne od izabranih članova.

Drugovi Tito i Kardelj poriču golom reči sve ovo.

Oni pišu da ”u CK KPJ nije većina kooptiranih članova”, da je ”na petoj konferenciji, koja je održana u decembru 1940 godine u dubokoj ilegalnosti… i koja je po odluci Kominterne imala sva prava kongresa, izabran CK KPJ od 31 članai 10 kandidata…”, da je ”od tog broja poginulo u ratu 10 članova CK i 6 kandidata”, da su osim toga isključena iz CK 2 člana, da ”danas postoji i radi 19 članova CK KPJ, biranih na konferenciji i 7 članova kooptiranih”, tako da se sada ”CK KPJ sastoji od 26 članova”.

Ovo saopštenje ne odgovara potpuno stvarnosti. Kao što se vidi iz arhive Kominterne, na petoj konferenciji, koja je održana u oktobru, a ne u decembru 1940 godine, izabran je ne 31 član CK i 10 kandidata, nego 22 člana CK i 16 kandidata. Evo šta o tome saopštava drug Valter (sam Tito) krajem oktobra 1940 godine iz Beograda:

”Drugu Dimitrovu. Od 19 do 23 oktobra održana je peta konferencija KPJ. Učestvovalo je 101 izabrani delegat iz svih oblasti zemlje. Izabran je CK od 22 čoveka, među njima i 2 žene, i 16 kandidata. Manifestovano je potpuno jedinstvo. Valter”.

Ako je od 22 člana CK poginulo 10, onda je ostalo 12 izabranih članova, a ako su od 12 članova isključena još 2 člana, onda je ostalo 10 izabranih članova CK. Drugovi Tito i Kardelj govore da sada postoji 26 članova CK – prema tome, ako odatle oduzmemo 10 izabranih članova CK, u sastavu sadašnjeg CK ostaje 16 kooptiranih članova.

Izlazi, dakle, da je većina današnjeg CK KPJ kooptirana.

A tako je ne samo s članovima Centralnog komitet, nego i s mesnim rukovodiocima, koji se imenuju, a ne biraju odozdo.

Mi smatramo da se takav način sastavljanja rukovodećih organa partije u uslovima kada je partija na vlasti i može se koristiti punom legalnošću, ne može nazvati drukčije nego polulegalnim stanjem, a sam tip organizacije – sektaško–birokratski.

Potpuno je nedopustiva takva situacija da se partiski sastanci ne održavaju ili se održavaju tajno, čto mora potkopavati uticaj partije na mase, da je prijem u članstvo partije zakonspirisan od radnika, dok prijem u partiju treba da igra veliku vaspitnu ulogu, vezujući partiju sa radničkom klasom i svim trudbenicima.

Kada bi Politbiro CK KPJ dovoljno uvažavao svoju partiju, on ne bi dozvolio takvo stanje u partiji, pa bi odmah po uzimanju vlasti, to jest pre tri i po godine, pozvao partiju da sazove kongres, da se reorganizuje na osnovu demokratskog centralizma i početi delovati kao potpuno legalna partija.

Potpuno je razumljivo da pri ovakvom stanju u partiji – kada nema izbornosti rukovodećih organa nego postoji samo naimenovanje odozgo – ne može biti ni reči o unutarpartiskoj demokratiji, a još manje o kritici i samokritici. Nama je poznato da se članovi partije boje da kažu svoje mišljenje, boje se da kažu kritičku reč o prilikama u partiji i više vole da ćute, da se ne bi izložili represalijama. Ne može se smatrati slučajnošću što je ministar državne bezbednosti ujedno i sekretar CK za kadrove, ili, kako kažu drugovi Tito i Kardelj, organizacioni sekretar kompartije Jugoslavije. Očevidno je da su članovi partije i partiski kadrovi stavljeni pod nadzor ministra državne bezbednosti, što je potpuno nedopustivo i neprihvatljivo. Dovoljno je bilo, na primer, da drug Žujović na sednici CK KPJ izrazi svoje neslaganje s projektom odgovora CK KPJ na pismo CK SKP (b), pa da odmah bude isključen iz CK. Kao što se vidi, Politbiro CK KPJ gleda na partiju ne kao na samostalan organizam koji ima pravo da kaže svoje mišljenje, nego kao na partizanski odred čiji članovi nemaju pravo da raspravljaju bilo kakva pitanja, nego su dužni da bez pogovora izvršavaju sve zahteve ”Starešine”. to se kod nas naziva gajenjem vojnih metoda u partiji, što se nikako ne slaže s principima unutarpartiske demokratije u marksističkoj partiji.

Kao što je poznato, Trocki je u svoje vreme takođe pokušavao da u SKP (b)

uvede vojnih metod rukovođenja, ali ga je partija, predvođena od Lenjina, razbila i osudila, vojni metodi su bili odbačeni, a unutarpartiska demokratija uspostavljena, kao veoma važan princip partiske izgradnje.

Mi smatramo da ovakvo nenormalno stanje u jugoslovenskoj kompartiji pretstavlja najozbiljniju opasnost za život i razvitak partije. Ukoliko brže bude svršeno s tim sektaško–birokratskim režimom u partiji, utoliko će bolje biti kako za KPJ, tako i za jugoslovensku narodno–demokratsku republiku.

9. O uobraženosti rukovodilaca CK KPJ i o njihovim nepravilnom odnosu prema svojim pogreškama. Kao što se vidi iz pisama drugova Tita i Kardelja, oni potpuno odriču kako postojanje bilo kojih pogrešaka u delatnosti Politbiroa CK KPJ, tako i postojanje klevetničke propagande koja se vodi u uskom krugu partiskih kadrova Jugoslavije o ”izrođavanju” SSSR-a u imperijalističku državu itd. Oni smatraju da se ovde sva stvar sastoji u netačnoj informaciji CK SKP (b) o stanju stvari u Jugoslaviji. Oni smatraju da je CK SKP (b) postao ”žrtva” netačne i klevetničke informacije koju su širili drugovi Žujović i Hebrang, i kad ne bi bilo te netačne informacije o stvarima u Jugoslaviji, onda ne bi bilo ni neslaganja između SSSR-a i Jugoslavije. Na taj način, oni dolaze do zaključka da stvar nije u pogreškama CK KPJ, i nije u kritici tih pogrešaka od strana CK SKP (b) nego u netačnoj informaciji od strane drugova Žujovića i Hebranga, koji su Centralnom komitetu SKP (b) ”podvalili” takvom informacijom. Oni misle da će, ako kazne drugove Žujovića i Hebranga, sve biti u redu. Nađeni su, znači, ”svemu krivci”.

Mi ne verujemo da drugovi Tito i Kardelj veruju u istinitost ove verzije, a što se ipak drže nje kao istinite, to je zato što je smatraju najlakšim izlazom iz nezavidnog položaja u u koji je pao Politbiro CK KPJ. Postavljajući ovu lažljivu i na oko bezazlenu verziju, oni žele ne samo da skinu sa sebe odgovornost za pogoršanje sovjetsko–jugoslovenskih odnosa, svaljujući krivicu na SSSR, nego i da potpuno ocrne CK SKP (b), prikazujući ga kao lakoma na svaku ”tendencioznu” i ”antipartisku” informaciju.

Mi smatramo da je ovakav odnos drugova Tita i Kardelja prema CK SKP (b) i njegovim kritičkim primedbama o pogreškama jugoslovenskih drugova ne samo lakomislen i lažan, nego i duboko antipartijan.

Kada bi drugovi Tito i Kardelj bili zainteresovani za razjašnjenje istine i kada im istina ne bi bola oči, oni bi se morali ozbiljno zamisliti nad sledećim:

a) zašto se informacija CK SKP (b) o prilikama u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji pokazala pravilna i ne izaziva nikakvih nesporazuma s kompartijama tih zemalja, a informacije o prilikama u Jugoslaviji se, po mišljenju jugoslovenskih drugova, pokazala ”tendenciozna” i ”antipartiska” i izazvala je s njihove strane protivsovjetske ispade i neprijateljski odnos preka CK SKP (b)?

b) zašto se prijateljski odnosi između SSSR-a i narodno–demokratskih zemalja razvijaju i jačaju, a sovjetsko–jugoslovenski odnosi su se pokvarili i dalje se pogoršavaju?

c) zašto su se kompartije u narodno–demokratskim zemljama solidarisale s pismom CK SKP (b) od 27 marta i osudile pogreške jugoslovenskih drugova, a Politbiro CK KPJ, tvrdoglav u svojim pogreškama, našao se u stanju izolacije?

Je li slučajno sve to?

Da bi se otkrile pogreške Politbiroa CK KPJ nije uopšte potrebno posezaiti za informacijama pojediniih drugova, kao na primer drugova Žujovića i Hebranga. Za to je više nego dovoljno da se čovek upozna s oficijelnim izjavama rukovodilaca KPJ, recimo drugova Tita, Đilasa, Kardelja i drugih, objavljenih u štampi.

Mi izjavljujemo da sovjetski ljudi nisu primali nikakva obaveštenja od druga Hebranga. Mi izjavljujemo da razgovor druga Žujovića sa sovjetskim ambasadorom u Jugoslaviji drugom Lavrentijevim nije dao ni deseti deo onoga što se sadrži u pogrešnim i antisovjetskim govorima jugslovenskih rukovodilaca. Represalije protiv tih drugova ne samo što znače nedozvoljeni obračun, nespojiv s principima unutarpartiske demokratije, nego svedoče i o antisovjetskoj poziciji jugoslovenskih rukovodilaca koji na razgovor jugoslovenskih komunista sa svojetskim ambasadorom gledaju kao na – zločin.

Mi smatramo da iza pokušaja jugoslovenskih rukovodilaca da skinu sa sebe odgovornost za pogoršanje sovjetsko–jugoslovenskih odnosa skriva činjenica da ti drugovi ne žele priznati svoje pogreške i imaju nameru da i ubuduće produže neprijateljsku politiku prema SSSR-u.

Lenjin kaže:

”Odnos političke partije prema svojim pogreškama jeste jedno od najvažnijih i najsigurnijih merila ozbiljnosti partije i njenog ispunjavanja na delu njenih obaveza prema svojoj klasi i prema radnim masama. Priznati otvoreno svoju pogrešku, otkriti njene korene, proanalizirati situaciju koja ju je porodila, pretresati pažljivo sredstva za ispravljanje pogreške – eto to je obeležje ozbiljne partije, eto to je njeno ispunjavanje svojih obaveza, eto to je – vaspitavanje i obučavanje klase, a zatim i mase”.

Mi moramo, nažalost, konstatovati da su rukovodioci KPJ, odbijajući da priznaju i isprave svoje pogreške, na najgrublji način prekršili ovo principijelno Lenjinovo uputstvo.

Mi istovremeno moramo istaći da su se rukovodioci francuske i italijanske kompartije, za razliku od jugoslovenskih rukovodilaca, pokazali u tom pogledu na visini zadatka, jer su časno priznali svoje pogreške na konferenciji 9 kompartija, savesno su ih popravili i time pomogli svojim partijama da učvrste svoje redove, da vaspitavaju svoje kadrove.

Mi smatramo da u osnovi nepripravnosti Politbiroa CK KPJ da časno prizna svoje greške i da ih savesno ispravi – leži preterana uobraženost jugoslovenskih rukovodilaca. Njima se, posle postignutih uspeha, zavrtela glava, onu su se poneli i drže da im je more do kolena. Oni ne samo što su postali uobraženi, nego još i propovedaju uobraženost, ne shvatajući da uobraženost može upropastiti jugoslovenske rukovodioce.

Lenjin kaže:

”Sve revolucionarne partije koje su do sada propadale – propadale su zato što su se ponele i nisu umele da vide u čemu je njihova snaga, i bojale su se da govore o svojim slabostima. A mi nećemo propasti, jer se mi ne bojimo da govorimo o svojim slabostima i naučićemo da ih savladamo.”

Mi moramo, nažalost, konstatovati da su jugoslovenski rukovodioci, koji ne pate od skromnosti i nastavljaju da se zanose svojim uspesima (koji nisu baš tako veliki) – predali zaboravu ovo Lenjinovo uputstvo.

Drugovi Tito i Kardelj, govore u svom pismu o zaslugama i uspesima jugoslovenske kompartije, o tome da je CK SKP (b) ranije priznao te zasluge i uspehe, a sada ih kobajagi prećutkuje. To je, naravno netačno. Niko ne može poricati zasluge i uspehe jugoslovenske kompartije. To je — neosporno. Ali treba reći da zasluge i uspesi, recimo, komunističkih partija Poljske, Čehoslovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske, Albanije ništa nisu manje nego zasluge jugoslovenske kompartije. Pa ipak, rukovodioci tih kompartija se drže skromno i ne galame o sovjim uspesima, za razliku od jugoslovenskih rukovodilaca koji su svima probili uši svojom preteranom hvalisavošću.

Treba takođe primetiti da francuska i italijanska kompartija imaju pred revolucijom ne manje, nego više zasluga od jugoslovenske kompartije. A što francuska i italijanska kompartija imaju za sada manje uspeha nego jugoslovenska kompartija, to se ne objašnjava nekim osobitim kvalitetima jugoslovenske kompartije, nego, uglavnom, time što je posle razbijanja štaba jugoslovenskih partizana od strane nemačkih padobranaca, u momentu kada je narodno–oslobodilački pokret u Jugoslaviji preživljavao tešku krizu, Sovjetska armija pritekla u pomoć jugoslovenskom narodu, razbila nemačke okupatore, oslobodila Beograd i tako stvorila uslove neophodne za dolazak komunističke partije na vlast. Nažalost, Sovjetska armija nije ukazala i nije mogla ukazati takvu pomoć francuskoj i italijanskoj kompartiji. Kada bi drugovi Tito i Kardelj uzeli u obzir ovu okolnost kao neosporni fakat, oni bi manje galamili o svojim zaslugama i držali bi se pristojnije, skromnije.

Neskromnost jugoslovenskih rukovodilaca dolazi dotle, da oni pripisuju sebi čak i takve zasluge, koje im se nikako ne mogu priznati. Uzmimo, na primer, pitanje vojne nauke. Jugoslovenski rukovodioci tvrde da su oni dopunili marksističku nauku o ratu novom teorijom, prema kojoj se rat posmatra kao kombinovana akcija regularne vojske, partizanskih odreda i narodnih ustanaka. Međutim, ta takozvana teorija je stara kao i svet, i, prema tome, ne znači ništa novo za marksističku nauku o ratu. Kao što je poznato, boljševici su primenjivali kombinovane akcije regularne vojske, partizanskih odreda i narodnih ustanaka u toku celog perioda građanskog rata u Rusiji (1917 — 1921), primenjivali su u mnogo većim razmerama nego što je to rađeno u Jugoslaviji. Pa ipak, boljševici nikad nisu govorili da su, primenjujući taj metod vojnih akcija, uneli nešto novo u nauku o ratu. Oni nisu govorili ništa slično, jer je taj isti metod uspešno primenjivao i mnogo pre boljševika, u ratu protiv Napoleonovih trupa u Rusiji 1812. godine, feldmaršal Kutuzov. Pa ipak, ni feldmaršal Kutuzov, primenjujući taj metod, nije pretendovao na novatorstvo, jer su Španci pre feldmaršala Kutuzova, 1808 godine, počeli da primenjuju taj metod u ratu protiv Napoleonovih trupa (”gueriljasi”). Izlazi, prema tome, da je ono što jugoslovenski rukovodioci smatraju novim u nauci o ratu, — u samoj stvari staro, da broji 140 godina starosti, a ono što oni sebi pripisuju u zaslugu pretstavlja u stvari zaslugu Španaca.

Osim toga, treba imati u vidu da zasluge ovih ili onih rukovodilaca u prošlosti ne isključuju mogućnost da kod njih postoje ozbiljne pogreške u sadašnjosti. I Trocki je imao u svoje vreme revolucionarnih zasluga, ali to nikako ne znači da je SKP(b) mogla zatvoriti oči pred njegovim veoma grubim oportunističkim pogreškama, koje su ga kasnije gurnule u tabor neprijatelja Sovjetskog Saveza.

*

Drugovi Tito i Kardelj predlažu u svom pismu da se u Jugoslaviju pošalje pretstavnik CK SKP(b), kako bi tamo proučio pitanja sovjetsko–jugoslovenskog neslaganja. Mi taj put smatramo nepravilnim, pošto se ne radi o proveravanju pojedinih činjenica, nego o principijelnim razmimoilaženjima.

Kao što je poznato, s problemom sovjetsko–jugoslovenskih neslaganja već su upoznati centralni komiteti 9 kompartija, koje imaju svoj Informbiro. Bilo bi nepravilno isključiti iz te stvari druge kompartije. Zato mi predlažemo da se ovo pitanje raspravi na najbližem sastanku Informbiroa.

CK SKP (b)
Moskva, 4 maja 1948 g.


Pročitajte još:


Rezolucija Informacionog biroa komunističkih partija o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije

…Informacioni biro, u sastavu pretstavnika Bugarske radničke partije (komunista), Rumunske radničke partije, Mađarske partije trudbenika, Poljske radničke partije, Svesavezne komunističke partije (boljševika), Komunističke partije Francuske, Komunističke partije Čehoslovačke i Komunističke partije Italije, pošto je pretresao pitanje stanja u Komunističkoj partiji Jugoslavije i konstatovao da su predstavnici Komunističke partije Jugoslavije odbili da dođu na zasedanje Informacionog biroa, jednoglasno je doneo sledeće zaključke:

1. Informacioni biro konstatuje da vodstvo Komunističke partije Jugoslavije sprovodi u poslednje vreme u osnovnim pitanjima spoljne i unutrašnje politike nepravilnu liniju koja znači otstupanje od marksizma-lenjinizma. U vezi s tim Informacioni biro odobrava postupak CK SKP(b), koji je uzeo inicijativu u raskrinkavanju nepravilne politike CK KP Jugoslavije i pre svega nepravilne politike drugova Tita, Kardelja, Đilasa, Rankovića.

2. Infoimacioni biro konstatuje da vodstvo KPJ sprovodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu i SKP(b). U Jugoslaviji je dopuštena nedostojna politika sramoćenja sovjetskih vojnih specijalista i diskreditovanja Sovjetske armije. Za sovjetske građane specijaliste u Jugoslaviji bio je stvoren posebni režim na osnovu koga su stavljeni pod nadzor organa Državne bezbednosti Jugoslavije i praćeni. Isto takvom praćenju i nadzoru od strane Državne bezbednosti Jugoslavije bili su podvrgnuti pretstavnik SKP(b) u Informacionom birou drug Judin i niz zvaničnih pretstavnika SSSR u Jugoslaviji. Sve ove, kao i njima slične činjenice svedoče da su rukovodioci KPJ zauzeli stanovište nedostojno komunista, na osnovu koga su jugoslovenski rukovodioci počeli identifikovati spoljnu politiku SSSR sa spolj nom politikom imperijalističkih sila i ponašaju se prema SSSR isto onako kao i prema buržoaskim državama. Upravo usled ove antisovjetske pozicije Centralnog komiteta KPJ raširila se klevetnička propaganda pozajmljena iz arsenala kontrarevolucionarnog trockizma o ,,izrođavanju” SKP(b), o „izrođavanju” SSSR-a itd. Informacioni biro osuđuje ove antisovjetske koncepcije rukovodilaca KPJ, koje su nespojive s marksizmom-lenjinizmom i koje priliče samo nacionalistima.

3. U svojoj unutrašnjoj politici rukovodioci KPJ napuštaju pozicije radničke klase i kidaju s marksističkom teorijom klasa i klasne borbe. Oni poriču činjenicu da kapitalistički elementi u njihovoj zemlji rastu i da se u vezi s tim zaoštrava klasna borba u jugoslovenskom selu. Ovo poricanje proizilazi iz oportunističkog gledišta da se u razdoblju prelaza od kapitalizma ka socijalizmu klasna borba ne zaoštrava — kako to uči marksizam-lenjinizam, nego se gasi — kako su tvrdili oportuniti Buharinovog tipa, koji su propovedali teoriju mirnog urastanja kapitalizma u socijalizam. Jugoslovenski rukovodioci sprovode nepravilnu politiku na selu, ignorišu klasnu diferencijaciju na selu i smatraju individualne seljake za jedinstvenu celinu, uprkos poznatom Lenjinovom učenju da sitno individualno gazdinstvo rađa kapitalizam i buržoaziju stalno, svakodnevno, svakočasovno, stihiski i u masovnim razmerama. Međutim, politička situacija u jugoslovenskom selu ne daje nikakva prava za bezbrižnost i samozadovoljstvo. U uslovima kad u Jugoslaviji preovlađuje individualno seljačko gazdinstvo, kada ne postoji nacionalizacija zemlje, kada postoji privatna svojina na zemlju i kupoprodaja zemlje, kada su u rukama kulaka koncentrisani znatni zemljišni posedi, kada se primenjuje najamni rad itd., Partija se ne može vaspitavati u duhu zataškavanja klasne borbe i primirivanja klasnih suprotnosti, a da se tim samim ne razoruža pred licem teškoća izgradnje socijalizma. Rukovodioci KPJ skreću s marksističkolenjinističkog puta na put narodnjačke kulačke partije u pitanju rukovodeće uloge radničke klase, jer tvrde da su seljaci „najčvršći temelj jugoslovenske države”. Lenjin uči da proletarijat, kao jedina, do kraja revolucionarna klasa savremenog društva. .. mora biti vođa hegemon u borbi celokupnog naroda za potpuni demokratski prevrat,, u borbi svih trudbenika i eksploatisanih protiv ugnjetača i eksploatatora,” . ..

4. Informacioni biro smatra da rukovodstvo KPJ revidira marksističko-lenjmističko učenje o partiji. Prema teoriji marksizma-lenjinizma, partija je osnovna vodeća i usmeravajuća snaga u zemlji, snaga koja ima svoj naročiti program i ne rasplinjava se u bespartijnoj masi. Partija je najviša forma organizacije i najvažnije oružje radničke klase. Međutim, u Jugoslaviji ne smatraju za osnovnu rukovodeću snagu u zemlji Komunističku partiju nego Narodni front. Jugoslovenski rukovodioci umanjuju ulogu KP, faktički rastvaraju partiju u bespartijnom Narodnom frontu, koji obuhvata klasno veoma raznolike elemente (radnike, radno seljaštvo sa individualnim gazdinstvom, kulake, trgovce, sitne fabrikante, buržoasku inteligenciju), kao i raznobrojne političke grupe, ubrajajući tu i neke buržoaske partije. Jugoslovenski rukovodici uporno neće da priznaju pogrešnost svoje koncepcije da KPJ tobož ne može i ne treba da ima svoj naročiti program, nego da treba da se zadovolji s programom Narodnog fronta. Činjenica da u Jugoslaviji na političkoj areni istupa samo Narodni front, dok partija i njene organizacije ne istupaju otvoreno u svoje ime pred narodom — ne samo da umanjuje ulogu partije u političkom životu zemlje, nego i potkopava partiju kao samostalnu političku snagu, pozvanu da osvaja sve veće poverenje naroda i da obuhvata svojim uticajem sve šire mase radnog naroda putem otvorene političke delatnosti, otvorenom propagandom svojih pogleda i svog programa. Rukovodioci jugoslovenske KP ponavljaju grešku ruskih menjševika, koja se sastoji u rastvaranju marksističke partije u bespartijnoj masovnoj organizaciji. To sve svedoči o likvidatorskim tendencijama u odnosu na KP u Jugoslaviji. Informacioni biro smatra da takva politika CK KPJ ugrožava samo postojanje KP i, u krajnjoj liniji, krije u sebi opasnost izrođavanja jugoslovenske narodne republike.

5. Informacioni biro je mišljenja da je birokratski režim u partiji, koji su stvorili jugoslovenski rukovodioci, štetan za život i razvoj KPJ. U partiji nema unutrašnje partiske demokratije, ne poštuje se princip izbornosti, nema kritike ni samokritike. CK KPJ, uprkos praznom uveravanju drugova Tita i Kardelja, u većini je sastavljen ne od izabranih, nego od kooptiranih članova. KP se faktično nalazi u polulegalnom položaju. Partiski sastanci se ne održavaju, ili se održavaju tajno, što slabi uticaj partije u masama. Takav tip organizacije KPJ ne može se nazvati drukčije nego sektaško-birokratski. On vodi likvidaciji partije kao aktivnog samodelatnog organizma. U partiji se gaje vojnički metodi rukovođenja, slični metodima koje je u svoje vreme zavodio Trocki. Potpuno je nedozvoljivo da se u KPJ gaze najosnovnija prava članova partije i da se i na najblažu kritiku neispravnosti u partiji odgovara žestokim represalijama. Informacioni biro smatra sramnim činjenice kao što je isključenje iz Partije i hapšenje članova CK KPJ drugova Žujovića i Hebranga zato što su se usudili da kritikuju antisovjetske koncepcije rukovodilaca KPJ i što su se izrazili za prijateljstvo Jugoslavije sa SSSR-om. Informacioni biro je mišljenja da se u Komunističkoj partiji ne može trpeti takav sramotan, potpuno turski teroristički režim. Interesi samog postojanja i razvoja KPJ zahtevaju da se takvom režimu učini kraj.

6. Informacioni biro je mišljenja da kritika CK KPJ, koju su izvršili CK SKP(b) i centralni komiteti ostalih komunističkih partija, kao bratsku pomoć Kompartiji Jugoslavije, daje njenom rukovodstvu sve potrebne uslove za najbrže odstranjenje učinjenih grešaka. Međutim, rukovodioci KPJ, zaraženi preteranom ambicioznošću, ohološću i uobraženošću, umesto da pošteno prime ovu kritiku i pođu putem boljševičkog ispravljanja grešaka, dočekali su kritiku nakostrešeno, zauzeli prema njoj neprijateljski stav, pošli antipartijskim putem opšteg negiranja svojih pogrešaka, ogrešili se o marksističko-lenj mističko učenje 0 odnosu političke partije prema svojim pogreškama i time produbili svoje antipartiske pogreške. Budući nemoćni pred kritikom CK SKP(b) i centralnih komiteta ostalih bratskih partija, jugoslovenski rukovodioci su pošli putem direktnog obmanjivanja svoje partije i naroda, sakrili su od Komunističke partije Jugoslavije kritiku nepravilne politike CK, sakrili takođe od partije i naroda stvarne uzroke obračunavanja s drugovima Žujovićem i Hebrangom. U poslednje vreme, posle kritike pogrešaka jugoslovenskih rukovodilaca od strane CK SKP(b) i bratskih partija, oni su pokušali da dekretiraju niz novih levičarskih zakonskih mera. Jugoslovenski rukovodioci su s velikom žurbom izdali nove zakonske mere o nacionalizaciji sitne industrije i trgovine, čije sprovođenje uopšte nije bilo pripremljeno i koje, s obzirom na tu žurbu, može samo otežati snabdevanje jugoslovenskog stanovništva. S istom žurbom izdali su novi zakon o žitnom porezu na zemljoradnike, koji takođe nije pripremljen i koji zato može samo dezorganizirati snabdevanje gradskog stanovništva žitaricama. Na kraju, jugoslovenski rukovodioci su potpuno neočekivano, u bučnim deklaracijama, proglasili nedavno svoju ljubav i odanost SSSR-u, iako je verodostojno poznato da do danas, u praksi, sprovode neprijateljsku politiku prema SSSR-u… Takva orijentacija rukovodilaca KPJ na likvidaciju kapitalističkih elemenata u današnjim uslovima Jugoslavije, a prema tome i na likvidaciju kulaka kao klase, ne može se kvalifikovati drukčije nego kao avanturistička, nemarksistička. Jer, taj zadatak se ne može resiti dok u zemlji preovlađuje individualno seljačko gazdinstvo koje neizbežno rađa kapitalizam, dok nisu pripremljeni uslovi za masovnu kolektivizaciju poljoprivrede i dok se većina radnog seljaštva ne uveri u prednost kolektivnog načina privrede. Iskustvo SKP(b) svedoči da je tek na bazi masovne kolektivizacije poljoprivrede moguća likvidacija poslednje i najbrojnije izrabljivačke klase, klase kulaka, i da je likvidacija kulaka kao klase nerazdvojni organski deo kolektivizacije poljoprivrede. . . U nastojanju da izbegnu pravednu kritiku bratskih partija u Informacionom birou, jugoslovenski rukovodioci su izmislili verziju o svom tobože „neravnopravnom položaju”. Valja reći da u toj verziji nema ni reći istine. Svima je poznato da su komunističke partije, organizujući Informacioni biro, pošle od nepobitnog principa da svaka partija treba da polaže računa o svom radu pred Informacionim biroom, isto onako kao što svaka partija ima pravo da kritikuje ostale partije. Ovo svoje pravo Komunistička parti ja Jugoslavije koristila je u velikoj meri na prvom savetovanju devet komunističkih partija. Činjenica da su Jugosloveni odbili da pred Informacionim biroom polažu računa o svom radu, da saslušaju kritičke primedbe drugih komunističkih partija, znači stvarno kršenje ravnopravnosti komunističkih partija i ravno je zahtevu da se KPJ u Informbirou stvori privilegovani položaj.. . Informacioni biro došao je do jednoglasnog zaključka da su se rukovodioci KPJ svojim antipartijskim i antisovjetskim pogledima, nespojivim s marksizmomlenjinizmom, celim svojim postupkom i svojim odbijanjem da sudeluju na zasedanju Informacionog biroa, suprotstavili komunističkim partijama, koje su u sastavu Informacionog biroa, pošli putem otcepljenja od jedinstvenog socijalističkog fronta protiv imperijalizma, pošli putem izdaje stvari međunarodne solidarnosti radnog naroda i putem prelaska na pozicije nacionalizma. Informacioni biro osuđuje ovu antipartijsku politiku i postupak CK KPJ.

Informacioni biro konstatuje da je, usled svega ovoga, CK KPJ isključio sebe i Komunističku partiju Jugoslavije iz porodice bratskih komunističkih partija, iz jedinstvenog komunističkog fronta i, prema tome, iz redova Informacionog biroa. Informacioni biro je mišljenja da je osnov svih ovih pogrešaka rukovodstva KPJ neosporna činjenica da su u rukovodstvu KPJ u poslednjih pet do šest meseci otvoreno preovladali nacionalistički elementi, koji su tamo i pre bili maskirani, da je rukovodstvo KPJ raskinulo s internacionalističkim tradicijama KPJ i pošlo putem nacionalizma. Jugoslovenski rukovodioci, precenjujući jake unutrašnje nacionalne snage i mogućnosti Jugoslavije, misle da mogu očuvati nezavisnost Jugoslavije i izgraditi socijalizam bez podrške komunističkih partija u ostalim zemljama, bez podrške zemalja narodne demokratije, bez podrške SSSR-a. Oni misle da novoj Jugoslaviji nije potrebna pomoć tih revolucionarnih snaga. Jugoslovenski rukovodioci, slabo se orijentišući u međunarodnoj situaciji i prestrašeni ucenjivačkim pretnjama imperijalista, misle da mogu nizom ustupaka imperijalističkim državama steći njihovu naklonost, da se mogu s njima sporazumeti o nezavisnosti Jugoslavije i da jugoslovenskim narodima mogu postepeno nakalemiti orijentaciju prema tim državama, tj. orijentaciju prema kapitalizmu. Pri tome mučki polaze od poznate buržoaskenacionalističke teze, prema kojoj „kapitalističke države predstavljaju manju opasnost za nezavisnost Jugoslavije nego SSSR”.

Jugoslovenski rukovodioci verovatno ne shvataju, ili se prave da ne shvataju, da slična nacionalistička koncepcija može dovesti samo do izrođavanja Jugoslavije u običnu buržoasku republiku, do gubitka nezavisnosti Jugoslavije i do pretvaranja Jugoslavije u koloniju imperijalističkih zemalja. Informacioni biro ne sumnja u to da u krilu KPJ ima dovoljno zdravih elemenata, vernih marksizmu-lenjinizmu, vernih internacionalističkim tradicijama KPJ, vernih jedinstvenom socijalističkom frontu. Zadatak ovih zdravih članova KPJ jeste da prisile svoje današnje rukovodioce da otvoreno i pošteno priznaju svoje pogreške i da ih poprave, da napuste nacionalizam, da se vrate internacionalizmu i da svim silama učvršćuju jedinstveni socijalistički front protiv imperijalizma, ili, — ako se današnji rukovodioci KPJ pokažu za to nesposobni, — da ih smene i istaknu novo internacionalističko rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije.

28. juna 1948.


„Kako će izgledati Jugoslavija nakon Tita? Sve će biti uništeno, jer je već uništeno. Sve će bankrotirati, jer je već bankrotiralo. Sve će biti razotkriveno, pokazaće se kao blef, jer je zamak izgrađen od peska.“ - Enver, 1980.

"Poznato je da je Titovo "samoupravljanje"... u Jugoslaviji dovelo i do eskalacije raskola i ozbiljnih podela među nacijama. Nova jugoslovenska buržoazija na čelu s Titom, uvek je primjenjivala politiku represije nad etničkim manjinama. Ova politika je izazvala nepoverenje i neprijateljstvo među narodima i narodnostima Jugoslavije i proširila ideologiju buržoaskog nacionalizma. I sam Tito je prepoznao opasnost koja proizlazi iz politike produbljivanja neslaganja među narodima koji su deo jugoslovenske savezne države. Uprkos administrativnim merama prinude koje je preduzeo da spreči raspad svoje federacije, uprkos davanju nekih delimičnih prava narodima da sve to smiri, iako se čini da je privremeno uspeo, ipak je izuzetno zabrinut šta će se dogoditi s tim narodima nakon njegove smrti..." - Enver, maja 1977.

„Tito je bio jedan od najopasnijih neprijatelja komunizma. Narodima Jugoslavije njegova smrt ostaviće iza sebe ekonomsku i političku bedu, podele i prepirke među mozaikom naroda koji čine jugoslovensku federaciju." - Enver Hodža (4. maj 1980.)