Lenjin i savez balkanskih naroda

Dok se na Balkanu pletu nove spletke, kuju novi imperijalistički planovi i crtaju nove granice i „non-pejperi“, a među levicu, makar onaj njen impotentniji i pokvaniji deo, se uvukla „geopolitika“, tj. buržoaski nacionalizam i proimperijalistička politika u korist ove ili one supersile – što unosi konfizuju u revolucionarni pokret i skreće ga sa njegovih primarnih, gorućih zadataka: ekskluzivno smo preveli i digitalizovali Lenjinove članke iz “Pravde” tokom Prvog balkanskog rata – čije su posledice, i vek kasnije, i dalje izvor nerešenih problema balkanskog pitanja. Genijalni Lenjin upozorio je balkanske narode koliko će ih skupo koštati osvajački ratovi vođeni od strane buržoaskih klika i sluga „velikih sila“, umesto narodno-oslobodilačke borbe u savezu balkanskih naroda…

Ovom prilikom podsećamo i da “rezerve revolucije mogu biti:direktne: a) seljaštvo i uopšte srednji slojevi stanovništva u zemlji; b) proletarijat susednih zemalja; c) revolucionarni pokret u (polu)kolonijama i zavisnim zemljama; d) tekovine i dostignuća diktature proletarijata (od kojih se proletarijat delimično može privremeno odreći, osiguravši sebi nadmoćnost snaga, kako bi potkupio jakog neprijatelja i došao do predaha); iindirektne: a) protivrečnosti i sukobi među neproleterskim klasama u zemlji, koje proletarijat može iskoristiti za slabljenje protivnika i jačanje sopstvenih rezervi; b) protivrečnosti, sukobi i ratovi (na primer, imperijalistički rat) između buržoaskih država, neprijateljski raspoloženih prema proletarijatu, koje on može iskoristiti u ofanzivi, ili pri manevrisanju kada je primoran da odstupa.” – Staljin, Osnove lenjinizma

Lenjin o Balkanskom ratu


Balkanski narodi i evropska diplomatija

Pažnja javnosti je sada fiksirana na Balkan, što je i razumljivo. Za čitavu Istočnu Evropu možda je došao upadljiv trenutak kada će narodi sami imati svoju slobodnu i odlučnu reč. Nema više mesta za igru buržoaskih „sila“ i njihovih diplomata koji su u prošlosti bili majstori intriga, spletki i sebičnih međusobnih spoticanja.

Balkanski narodi mogu reći, kao što su naši kmetovi u starim danima: “Spasi nas od božanskog besa i božanske ljubavlji, najgorih od svih nedaća”.[1] Za balkanske seljake i radnike, i neprijateljska i potencijalna prijateljska intervencija evropskih „sila“ znači samo dodavanje svih vrsta okova i smetnji slobodnom napredovanju k opštim uslovima kapitalističke eksploatacije.

To je jedan od razloga zašto je neophodno boriti se i protiv birokratsko-državne i protiv liberalne „diplomatije“. Na primer, obrazloženje “Reči” – koje je nedavno pozvalo „rusko društvo“ (tj. buržoaziju) da se seti reči britanskog ministarskog tela, da Evropa ne bi dozvolila „loše upravljanje“ na Balkanu – potpuno je lažno! „Neka naša diplomatija ne sedi skrštenih ruku“, viče “Reč”.

Čak i najliberalnija buržoaska Evropa, kažemo mi kao odgovor, ne može doneti Balkanu ništa osim podrške propadanju i stagnaciji, ništa osim birokratskih prepreka slobodi. „Evropa“ koči uspostavljanje federativne balkanske republike.

Napredni radnici na Balkanu i čitava balkanska demokratija svoje nade polažu isključivo na razvoj svesti, demokratizma i inicijative masa, a ne na spletke buržoaskih diplomata, bez obzira na liberalne fraze kojima se krase!

Pravda” br. 144, 16. oktobra 1912.
Potpis: V.


Sramna rezolucija

Rezolucija usvojena od strane Gradskog veća St. Petersburg 10. oktobra privukla je pažnju javnosti.

Rezolucija se bavi balkanskim ratom, najvažnijim događajem u svetskoj politici, a dolazi iz uticajnog tela javnosti – uticajnog među buržoazijom. Jednoglasno su ga usvojili priznati reakcionari i liberali.

Falbork, liberal, i sve osim „demokrate“(!?) i kadet, u „žarkom govoru“ zagovarao je neophodnost takve vrste rezolucije; bio je član komisije za izradu rezolucije i glasao za nju.

Ova rezolucija je primer buržoaskog šovinizma, odvratne servilnosti buržoazije prema „bogomdanoj vlasti“, buržoaske podrške politici koja narode pretvara u topovsko meso.

„St. Petersburg“, kaže se u rezoluciji koja je upućena glavnim gradovima zaraćenih balkanskih sila, „deli vašu nadu u svetlu budućnost nezavisne slobode ugnjetenih naroda, slobode u čije ime prolivate krv“.

Ovo su fraze iza kojih se krije šovinizam! Nikada i nigde “slobodu” nisu osvojili potlačeni narodi kroz vođenje rata jednog naroda protiv drugog. Ratovi među narodima samo povećavaju porobljavanje naroda. Stvarnu slobodu za slovenskog seljaka na Balkanu, kao i za turskog seljaka, može osigurati samo potpuna sloboda u svakoj zemlji i federacija potpuno i temeljno demokratskih država.

Slovenski i turski seljaci na Balkanu su braća koja su jednako “potlačeni” od strane svojih zemljoposednika i svojih vlada.

Tu leži pravo ugnjetavanje i prava prepreka „nezavisnosti“ i „slobodi“.

Reakcionarni i liberalni šovinisti, koji su otvoreno stvaraju zajednički cilj u Gradskom veću St. Petersburga (kao što pritajeno imaju zajednički cilj u štampi, budući da su argumenti “Reči” i “Novog vremena” po ovom pitanju u krajnjem identični, razlikuju samo tonom i detaljima) – ovi šovinisti zagovaraju pretvaranje naroda u topovsko meso!

Pravda, br. 146, 18. oktobra 1912.
Potpis: T.


Socijalni značaj srpsko-bugarskih pobeda

“Osvajanje Makedonije od strane Bugarske i Srbije za nju znači buržoasku revoluciju, neku vrstu 1789. ili 1848. godine.“ Ove reči Oto Bauera, austrijskog marksiste, u jednom potezu otkrivaju značenje događaja koji se sada odvijaju na Balkanu.

Revolucija iz 1789. u Francuskoj i ona iz 1848. u Nemačkoj i drugim zemljama su buržoaske revolucije, jer je oslobođenjem zemlje od apsolutizma i od zemljoposednika, feudalnih privilegija, u stvari obezbeđena sloboda za razvoj kapitalizma. Ali podrazumeva se da su takve revolucije najhitnije zahtevali interesi radničke klase; 1789. i 1848. čak su i „nepartijski“ radnici, koji nisu bili organizovani kao klasa, bili vodeći borci za francusku i nemačku revoluciju.

Makedonija je, kao i ostale balkanske zemlje, ekonomski vrlo zaostala. Tu su još uvek preživeli najjači ostaci kmetstva, srednjovekovnе zavisnostи seljaka od feudalnog vlastelina. Takvi ostaci uključuju seljački porez za zemljoposednika (u gotovini ili u proizvodima), zatim udelu rente (obično seljak u Makedoniji daje zemljoposedniku, uz udeo zakupnine, trećinu žetve, manje nego u Rusiji) itd.

Zemljoposednici u Makedoniji (poznati kao spahije) su Turci i muhamedanci, dok su seljaci Sloveni i hrišćani. Klasna protivrečnost je stoga pogoršana religijskim i nacionalnim.

Dakle, pobede koje su stekli Srbi i Bugari označavaju podrivanje feudalne vlasti u Makedoniji,   formiranje manje ili više slobodne klase seljaka zemljovlasnika i garancija za celokupan društveni razvoj balkanskih zemalja, zadržavanog apsolutizmom i feudalnim odnosima.

Buržoaske novine, od Novog vremena do Reči, govore o nacionalnom oslobođenju na Balkanu, izostavljajući ekonomsko oslobađanje. Ipak, u stvarnosti upravo je ovo drugo glavno.

S obzirom na potpuno oslobađanje od zemljoposednika i apsolutizma, nacionalno oslobođenje i potpuna sloboda samoopredeljenja naroda bili bi neizbežni rezultat. S druge strane, ukoliko ostane tiranije zemljoposednika i balkanskih monarhija nad narodima, ostaće sigurno u ovoj ili onoj meri i nacionalno ugnjetavanje.

Da je oslobođenje Makedonije postignuto revolucijom, odnosno u borbi srpskih i bugarskih, a takođe i turskih seljaka protiv zemljoposednika svih nacionalnosti (i protiv zemljoposedničkih balkanskih vlada), oslobađanje bi verovatno koštalo balkanske narode sto puta manje u ljudskim životima od sadašnjeg rata. Oslobođenje bi se postiglo po beskrajno nižoj ceni i bilo bi beskrajno potpunije.

Može se postaviti pitanje koji su istorijski uzroci toga što se problem rešava ratom, a ne revolucijom? Glavni istorijski uzroci su slabost, nejedinstvo, nezrelost i neznanje seljačkih masa u svim balkanskim zemljama, kao i mali broj radnika koji su jasno razumeli stanje stvari i zahtevali balkansku federativnu (saveznu) republiku.

Ovo otkriva radikalnu razliku između evropske buržoazije i evropskih radnika u njihovom stavu prema balkanskom problemu. Buržoazija, čak i liberalna buržoazija, slično našim (ruskim) kadetima, viče o „nacionalnom“ oslobođenju „Slovena“. Time očigledno pogrešno predstavlja značenje i istorijski značaj događaja koji se sada odvijaju na Balkanu, i na taj način koči stvarno oslobođenje balkanskih naroda. Na taj način doprinosi očuvanju u ovoj ili onoj meri vlastelinskih privilegija, političkog bezakonja i nacionalnog ugnjetavanja.

S druge strane, radničke demokrate su jedine koje se zalažu za stvarno i potpuno oslobođenje balkanskih naroda. Ništa osim ekonomskog i političkog oslobođenja seljaka svih balkanskih nacionalnosti, sprovedenog do kraja, ne može eliminisati svaku mogućnost bilo kakvog nacionalnog ugnjetavanja.

Pravda, br. 162, 07. novembra 1912.
Potpis: T.

Pročitajte još: Srbija i Arbanija, Dimitrije Tucović, 1914.


Balkanski rat i buržoaski šovinizam

Balkanski rat bliži se kraju. Zauzimanje Jedrena (Adrijanopolja) konačna je pobeda Bugara, a težište problema premešteno je sa teatra operacija na onaj prepirki i spletki takozvanih Velikih sila.

Balkanski rat je jedna karika u lancu svetskih događaja koji obeležavaju kolaps srednjevekovnog stanja u Aziji i Istočnoj Evropi. Stvoriti ujedinjene nacionalne države na Balkanu, otresti se ugnjetavanja lokalnih feudalnih pravila i potpuno osloboditi balkanske seljake svih nacionalnosti od jarma zemljoposednika – takav je bio istorijski zadatak sa kojim su se suočili balkanski narodi.

Balkanski narodi mogli su da obave ovaj zadatak deset puta lakše od onoga što rade sada i sa stotinu puta manje žrtava – formiranjem federativne balkanske republike. Ni nacionalno ugnjetavanje, ni nacionalna trvenja, ni podsticanje verskih razlika ne bi bilo mogući pod potpunom i doslednom demokratijom. Balkanski narodi bi bili sigurni u zaista brz, opsežan i slobodan razvoj.

Koji je bio stvarni istorijski razlog za rešavanje hitnih balkanskih problema putem rata, rata vođenog buržoaskim i dinastičkim interesima? Glavni uzrok bila je slabost proletarijata na Balkanu, a takođe i reakcionarni uticaj i pritisak moćne evropske buržoazije. Oni se plaše stvarne slobode kako u svojim zemljama tako i na Balkanu; njihov jedini cilj je profit na tuđi račun; oni podstiču šovinizam i nacionalno neprijateljstvo da bi olakšali svoju politiku pljačke i onemogućili slobodan razvoj potlačenih klasa Balkana.

Ruski šovinizam nad balkanskim događajima nije ništa manje odvratan od evropskog. A prikriveni, našminkani, obojen liberalnim frazama šovinizam kadeta, odvratniji je i štetniji od sirovog šovinizma crnostotinaških novina. Ove novine otvoreno huškaju protiv Austrije – u ovoj, najzaostalijoj od svih evropskih zemalja, narodima je zagarantovana (primećujemo u zagradi) neuporedivo veća sloboda nego u Rusiji. Kadetska „Reč“ je o zauzimanju Jedrena napisala: „Nove okolnosti daju ruskoj diplomatiji punu priliku da bude odlučnija…“

Fine „demokrate“, koji se prave da ne razumeju da je jedina odlučnost o kojoj se ovde može govoriti je odlučnost u ostvarivanju šovinističkih ciljeva! Nije ni čudo što su se Miljukov i Jefremov, Gučkov, Benigsen, Krupenski i Balašov dobro slagali na večeri koju je Rodzjanko priredio 14. marta. Nacionalisti, oktobristi, kadeti – to su samo različite nijanse odvratnog buržoaskog nacionalizma i šovinizma koji su nepovratno neprijateljski raspoloženi prema slobodi.

Pravda, br. 74, 29 marta 1912.
Potpis: V.I.


[1] Rekla je Liza, sobarica, u komediji Aleksandra Gribojedova “Teško pametnome”

prevod i priprema: Edukativna komuna


Pročitajte još: BALKANSKI KOMUNISTIČKI “NON-PEJPER”