Radne žene sveta: ujedinimo se u borbi protiv nasilja, neravnopravnosti, izrabljivanja i svih reakcionara!

Predstavljamo osmomartovski proglas i iscrpnu analizu Međunarodne konferencije marksističko-lenjinističkih partija i organizacija (CIPOML) radnim ženama sveta. Iz ovog sistematičnog i revolucionarnog međunarodnog proglasa, možemo naslutiti nastupanje odlučujućeg perioda u borbi žena, radničke klase, omladine i naroda nasuprot dubioznog stadijuma kapitalističke krize… Smrt imperijalizmu i fašizmu! Smrt partrijarhatu, zauvek!

Pozdravljamo 8. mart, Međunarodni dan radnih žena, pod velikim teretom pandemije. Pandemija Kovid-19 nije samo postala kriza javnog zdravlja koja je imala uticaja na milijarde ljudskih života, već je i razbila “neoliberalnu” ljusku imperijalističkog kapitalizma i razotkrila njegovo surovo eksploatatorsko jezgro.

Privatizacija javnog zdravstva pretvorila se u neraskidivu prepreku u pogledu pristupa besplatnim i kvalitetnim zdravstvenim uslugama. Zbog komodifikacije naučnih saznanja, pretvaranja nauke u robu, milijarde ljudi ne mogu pristupiti vakcini, što je najveća nada za izlazak iz pandemije. Čak je i pristup najosnovnijem obrazovanju postao toliko težak da je generaciji oduzeto pravo na obrazovanje.

“Neoliberalne” politike fleksibilnosti i socijalne nesigurnosti, poput skraćenog radnog vremena, privremenog zaposlenja, ugovora na određeno vreme itd., proširile su se i pretvorile u masovnu nezaposlenost. Kapitalistički ćorsokak pred pandemijom stvorio je razočarenje u masama, koje su izgubile sredstva za život.

KAPITALISTIČKA DRŽAVA JE NIKADA VEĆE OPTEREĆENJE ZA „KUĆNE ROBINJE“!

Kako su narodne mase uvučene u vrtlog jada i gladi, opet su žene bile gurnute na dno. Dok se međunarodne nevladine organizacije u službi kapitala zadovoljavaju objavljivanjem „izveštaja u senci“ o porastu nasilja u porodici, zaključavanja se sprovode na štetu ženskih života.

Buržoaske države i vlade nisu preduzele efikasne korake da zaštite žene na bilo kom delu zemlje. Štaviše, sigurne kuće za žene se zatvaraju, javne linije za pomoć postaju suvišne, a sudski postupci obustavljeni. Žene su ostale same i zatvorene u domaćinstvima koja su se pretvorila u mesto zločina usled sve većeg nasilja i femicida. Činjenicu da državni aparat u službi kapitalista ne može postići kontrolu nad pandemijom, najteže osećaju žene.

DUBLJE SIROMAŠTVO I VEĆA NEZAPOSLENOST ŽENA

Pored toga što je žene ostavila nezaštićene pred nasiljem, kapitalistička država je postala i sredstvo za njihovo osiromašenje. Pandemija je pogodila sve društvene klase, ali država se kandidovala za spas klase koja je poseduje. Javna sredstva dobijena od radnica i radnika stavljena su u službu kapitalista kojima su izbrisani poreski dugovi, koji su dobili nove podsticajne pakete. S druge strane, već dugo okovane za vrat mikrokreditima u okviru višedecenijskog “neoliberalnog” programa „ženskog preduzetništva“, samozaposlene i žene mali proizvođači pritisnute su dugovima koje ne mogu da vrate i ostaju bez sredstava. Pridružile su se redovima radničke klase, neke stisnute u točkove eksploatacije jeftine radne snage, ali uglavnom u stisci nezaposlenosti.

Žene i deca kao neplaćeni radnici siromašnih seoskih porodica lišeni su najosnovnijih prilika za preživljavanje, poput pristupa hrani, vodi i stanovanju. Desetine miliona radnih žena u neformalnom sektoru izgubile su prihode, a “neoliberalna” nesigurnost osudila ih je na izgladnjivanje i dodatno ugnjetavanje pred pandemijom.

Radne žene, uglavnom grupisane na privremenom i skraćenom radnom vremenu kao deo “neoliberalne” politike predstavljene u obliku „ravnoteže porodičnog rada“, postale su nezaposlene i bile su isključene iz socijalne zaštite čak i u najnaprednijim kapitalističkim zemljama.

POVEĆANJE PATRIJARHALNE REPRESIJE KAO DEO KONTROLE KAPITALISTA

Uslovi pandemije i ekonomske krize globalno se koriste kao prilika kapitalističke klase. Kako su radni ljudi prepušteni kopči imuniteta stada, pandemija Kovid-19 pretvorila se u „bolest radničke klase“.

Pojačani su napadi na istorijske dobitke radničke klase u celini, kao što su otpremnine, penzijski fondovi i fondovi za nezaposlenost, a na redu su ženska prava poput porodiljskog odsustva, posebno u zavisnim zemljama. Kontrola nad procesom rada postala je mnogo opresivnija i radnici su prisiljeni da non-stop ispunjavaju proizvodne ciljeve. Radne žene su izložene sve većem mobingu, uznemiravanju i ponižavanju na radnom mestu. Ukratko, žene su pogođene krizom kapitalizma i njegovim takozvanim upravljanjem pandemijom, ne samo kao „kućne robinje“ već i kao „plaćene robinje“; nisu bile samo „zaključane“ u domaćinstvu već i na radnom mestu, jer je bilo primera radnica koje su danju držane u fabrici, a noću u spavaonicama sa pozitivnim slučajevima. Mnoge žene su ili bile primorane da rade u jeku pandemije ili su se osećale primoranima da se bave nesigurnim poslom, izbegavajući Kovid testove sa strahom da će imati pozitivan rezultat i da će morati da prestanu da rade i da budu uskraćene njihovog jedinog prihoda uz odsustvo državne podrške. Prva godina pandemije već je rezervisala svoje mesto u ljudskoj istoriji kao period u kome je razotkriven patrijarhalni karakter kapitalističke kontrole rada.

Foto: Antifa front žena

KAPITALIZAM MONOPOLA OSLANJA SE NA FAŠIZAM

Uprkos svemu, radnice i radnici u mnogim zemljama ujedinjuju se i bore protiv razaranja njihovih uslova života i rada izazvanih pandemijom i krizom, kao i za njihova ekonomska, socijalna, demokratska prava i slobode. Radne žene aktivno učestvuju u ovim borbama.

Svojim nesebičnim naporima zarad javnog zdravlja, posebno su zdravstvene radnice postale istaknute u svojim borbama, ne samo zbog sopstvenih životnih zahteva, već i zbog prava na zdravstvene usluge, opirući se procesu žrtvovanja javnog zdravlja kapitalističkom divljaštvu. Široki slojevi žena nastavile su sa svojim demonstracijama tokom pandemijskih mera kako bi uzvratile napadima na njihova osnovna prava. U svim krajevima sveta, velikim ili malim aktima otpora, tražile su puteve za ujedinjenu borbu protiv ovih napada. Žene Argentine pobedile su u svojoj borbi za legalizaciju pobačaja nakon 25 godina borbe koja nije jenjavala ni u uslovima pandemije. Žene Indije bile su na prvoj liniji fronta tokom štrajka miliona radnika. U Evropi su žene mobilisane u odbranu Istanbulske konvencije koja je bila napadnuta od strane reakcionarnih vlada uz podršku verskih vlasti.

Reakcione snage, posebno fašističke organizacije, zloupotrebljavaju razorne efekte pandemije i krize da bi prikupile snagu. U mnogim zemljama monopolističke buržoaske klike pokušavaju da apsorbuju nemir i nezadovoljstvo eksploatisanih i potlačenih narodnih masa unutar sistema, kanališući ih u rasističku, šovinističku, mizoginsku i ksenofobičnu politiku. Dalje, oni teže jačanju desničarskog populizma koji je već bio u porastu pre izbijanja pandemije, i sve više koriste paradržavne organizacije.

Znatan broj zaposlenih žena svestan je opasnosti da se fašizam razvije u mnogim delovima sveta od SAD-a do Indije, od Brazila do Turske. Oni imaju istorijsko i savremeno iskustvo da liberalizam ne može zaustaviti eksploataciju, nejednakosti, nasilje i rasističko-fašističku politiku.

POKRENIMO GLAS PROTIV IMPERIJALIZMA I SVIH VRSTA REAKCIONARNIH SNAGA

8. mart 2021. godine označava prekretnicu u kojoj radne žene treba da globalno podignu svoju borbu i poboljšaju svoju organizaciju za ekonomska, demokratska i politička prava i slobode nasuprot razarajućim efektima pandemije i krize, pojačanom izrabljivanju i nejednakostima, imperijalizmu, rasističkoj-fašističkoj agresiji i svim vrstama reakcionarnih snaga.

Sa ovim pojačanim napadima može se suočiti samo pojačana i ujedinjena borba svih radnica i radnika, sa radnim ženama kao njihovim neodvojivim dijelom.

Sve radne žene sveta, udružimo se za svoja prava i slobode!
Živela organizovana borba radnica!
Živela međunarodna solidarnost radnih žena!

XXVI plenarna sednica Međunarodne konferencije marksističko-lenjinističkih partija i organizacija,
internacionalne afilacije Revolucionarnog saveza rada Srbije;
Savez radnih žena
marta 2021