Međunarodna situacija i naši zadaci

Godinu 2020. obeležila je pandemija koronavirusa i izbijanje nove ekonomske krize kapitalizma koja ima globalni karakter i koja je deo opšte krize kapitalizma. Zdravstvena i ekonomska kriza je vrlo brzo istovremeno uticala na gotovo sve zemlje i ekonomske sektore i naglasila uništavanje glavne komponente proizvodnih snaga, radne snage, što je fenomen svojstven kapitalističkom sistemu.

Nova ekonomska i socijalna kriza kao deo sve zaoštrenije opšte krize kapitalizma

Bilans nove ekonomske i socijalne krize:

  • U svetu je ukupno zatvoreno 1,6 miliona preduzeća
  • Od globalne radne snage od 3,3 milijarde ljudi, 81% ili 2,67 milijardi radnih ljudi je pogođeno potpunim ili delimičnim zatvaranjem radnih mesta i poslova, zbog fleksibilnosti radnog vremena i smanjenja nadnica (podaci Međunarodne organizacije rada iz aprila 2020.)
  • Krizom su pogođeni i mnogi mali proizvođači, a da se i ne govori o dobrom delu radnika u neformalnom sektoru: na početku karantina, polovina zaposlenog stanovništva u svetu (1,6 milijardi od 3,3 milijarde radnika) – sve neformalni radnici – izgubili su 60% prihoda (radnici u Africi i Americi zabeležili su pad i do 80%).
  • 256 miliona ljudi pridružilo se najsiromašnijima, a broj ljudi sa nesigurnom prehranom povećao se sa 149 na 270 miliona.
  • Krizom su posebno pogođene radne žene, koje su žrtve porasta nasilja. Svaka treća žena u svetu je žrtva fizičkog ili seksualnog nasilja
  • Zdravstveni sistem, i pre pandemije pogođen “neoliberalnim” merama privatizacije i komercijalizacije, je paralisan. Kapitalističke vlade tokom krize malo brinu o zdravlju građana, već su usmerene na zaštitu kapitala i aktivnosti kompanija
  • Korupcija je postala generalizovana pojava koja nije poštedela ni resurse namenjene borbi protiv pandemije. Procenjuje se da je zbog toga izgubljeno 1,3 biliona dolara.
  • Javni dug dostigao je najviši nivo od Drugog svetskog rata. Veliki deo ovog duga predstavlja ogroman dug multinacionalnih kompanija. S druge strane, milijarde dolara se koriste u špekulativne svrhe na berzama i u poreskim oazama.
  • Zavisne i male zemlje su ozbiljno pogođene zbog svog statusa zavisnosti od međunarodnog finansijskog kapitala i produbljena je njihova pozicija dužničkog ropstva. Vlade imperijalističkih zemalja preduzele su mere spasavanja u korist monopola kako bi izbegle bankrot. Centralne banke su – prateći vođstvo Federalnih rezervi SAD-a – smanjile kamatnu stopu da bi obezbedile likvidnost na berzama.
  • Globalni lanci snabdevanja su poremećeni i izvoz je znatno smanjen. Zaustavljanje kretanja ljudi i robe između zemalja i zatvaranje kopnenih, vazdušnih i morskih granica u borbi protiv širenja virusa zadalo je težak udarac ne samo međunarodnoj trgovini već i ekonomiji. Ogromni gubici zabeleženi su u svim ekonomskim sektorima, a posebno u energetskom sektoru koji je zabeležio pad cena pre pandemije na nezamislive nivoe.
  • Politički gledano, veća intervencija države, čak i u najliberalnijim zemljama, kako bi se zaustavilo širenje virusa, ali i nametnula velika blokada i kršila neka osnovna prava. Na primer, u Indiji, kao i u nekoliko drugih zemalja, vlada je povukla zakone koji štite rad i produžila radni dan; kao i u Nemačkoj gde je proglašen zakon koji produžava radni dan na 12 sati.

„Pandemija ima katastrofalan efekat na radno vreme i prihode širom sveta“, upozorava MOR, ocenjujući da su efekti ove pandemije mnogo veći od učinaka ekonomske krize 2008-2009. Broj nezaposlenih u SAD se povećao za 10 miliona ljudi u šest nedelja nakon izbijanja pandemije, dok je u krizi 2008. SAD trebalo 18 meseci da dostigne ovu cifru.

Dalje, veće regionalne grupe, poput Evropske unije, pokazale su se nesposobnim da usvoje zajedničku politiku u odnosu na pandemiju. Na primer, EU nije mogla da priskoči u pomoć Italiji pogođenoj širenjem virusa. To potvrđuju i među narodima ideju da ova zajednica nije ništa više od kartela kapitala i multinacionalnih kompanija, daleko od toga da bude zajednica evropskih naroda. Posle prvog talasa, EU se mobilisala da spasi kapital. Nekoliko posmatrača je čak otišlo toliko daleko da predviđa njeno skoro rušenje.

Pandemija je pokazala da države i vlade ne brinu mnogo o međunarodnoj solidarnosti; za njih je to šuplji koncept. Pomoć koju su neke države dobile nije pružena u okviru tradicionalnih saveza niti u okviru iste geografske ili političke sfere ili grupacije. Trebalo bi ih postaviti u odnosu na budućnost međunarodnih odnosa. Tako treba shvatiti masovnu pomoć koju su Kina i Rusija pružale Italiji, Španiji i nekoliko afričkih zemalja. Dakle, međunarodna pomoć bila je povod za međuimperijalističke borbe, borbe za uticaj između velikih sila.

Zaoštravanje međuimperijalističkih sukoba i nova trka u naoružanju

Međunarodni kapitalistički poredak karakteriše zaoštravanje međuimperijalističkih sukoba. Američki imperijalizam danas se nalazi u otvorenom sukobu sa nekoliko imperijalističkih konkurenata odjednom, ne samo sa Kinom. Zapravo, sukobi nastavljaju da suprotstavljaju SAD klasičnim protivnicima poput Evropske unije, Ruske Federacije i Japana.

Pribegava se protekcionističkim merama nametanjem visokih carina, što je od 2017. učinilo da prevlada logika trgovinskog rata. Ovo nije ograničeno samo na kinesko-američki rat, već se odnosi i na druge ekonomske grupacije, poput Evropske unije u sukobu i sa SAD i sa Kinom. Suočeni sa neuspehom sprovođenja multilateralnih sporazuma zaključenih u okviru STO, odjednom je usledio povratak na zaključivanje bilateralnih ugovora. Dakle, ovaj rat pogađa svetsku trgovinu. Ali to ne sprečava Kinu da nastavi sa masovnim izvozom kapitala, robe, dodeljivanjem kredita, preduzimanjem investicija u mnogim regionima sveta, uključujući Latinsku Ameriku, koja se do određenog vremena smatra zaleđem SAD-a, ne uzimajući u obzir prirodu režima svojih partnera.

Ove kontradikcije imaju različite manifestacije, jedna od njih je izbezumljena trka u naoružanju. Prema godišnjem izveštaju Međunarodnog instituta za strateške studije (IISS), predstavljenom na otvaranju Minhenske konferencije o bezbednosti, vojna potrošnja povećala se za 4% u 2019. godini, što je najveći porast u poslednjoj deceniji. Tome se mora dodati i poništavanje ugovora o srednjem nuklearnom naoružanju – sa dometom između 500 i 5500 km – između Sjedinjenih Država i Rusije, i verovatno izumiranje sporazuma o  interkontinentalnom naoružanju 2021, što rizikuje narušavanje međunarodnog poretka. Istraživači iz Međunarodnog instituta za mirovna istraživanja u Stokholmu (Sipri) potvrđuju iste zaključke. Oni sa svoje strane ističu da trka u naoružanju nikada nije bila tako intenzivna u deset godina i da su ukupni svetski vojni izdaci dostigli 1,917 milijardi dolara 2019. godine, pokazuju novi podaci. Dva najveća svetska vojna budžeta, SAD (685 milijardi dolara) i Kina (181 milijarda), nastavljaju svoj eksponencijalni rast, sa rastom od 6,6% u dve zemlje u 2019. godini u poređenju sa 2018. Samo američka potrošnja povećana je u prošloj godini za 53,4 milijarde dolara. „U Evropi zabrinutost zbog Rusije nastavlja da podstiče rast potrošnje povećanjem od 4,2% u odnosu na 2018. godinu“, rekao je direktor IISS. Osećaj pojačan strahom od razdruživanja Sjedinjenih Država, sve više usredsređenih na azijsko-pacifički region. Imperijalističke sile se naoružavaju i primoravaju vlade zavisnih zemalja da učestvuju u ovoj vojnoj igri, one izazivaju reakcionarne lokalne ratove, okupacione ratove, kao što se događa u Siriji, Jemenu ili Libiji, u svrhu širenja ili očuvanja njihovih područija uticaja.

Vašington je sve više zabrinut zbog masovnog i ubrzanog povećanja kineskih vojnih sposobnosti. Zabrinutost pojačana ambicijama Pekinga u razvoju hipersoničnog naoružanja, koje bi moglo osujetiti protivraketnu odbranu. Kako Kina jača svoje vojno prisustvo na Tihom okeanu, američki ratni brodovi agresivno su patrolirali Karibima, Perzijskim zalivom i Južnokineskim morem. Drugim rečima, ukupna struktura imperijalizma je poljuljana i postoji verovatnoća da će napetosti uskoro nestati u tradicionalnim žarišta. Nova žarišta napetosti će se verovatno zapaliti svakog trenutka.

Koncentracija kapitala u tehnološkom sektoru ne sme ostati neprimećena. Predstavlja najmanje dve zabrinutosti: prvo, generiše spekulativni balon imovine usmeren na visokotehnološke kompanije, i drugo, proširuje i uticaj globalnog kapitalizma širom sveta i omogućava kontrolu podataka koji se zauzvrat koriste za upravljanje ljudima . Eksponencijalni rast „platformskog kapitalizma“ – ili ekonomske aktivnosti koja su ukorenjena u Internet platformama – i prikupljanje i analiza velikih podataka proizvode novu logiku potrošnje; to je ključni deo onoga što se naziva Četvrta industrijska revolucija.

Međuimperijalističke kontradikcije su sve akutnije. Održavanje sankcija protiv Venecuele i Irana više nije jednoglasno među imperijalističkim silama. Evropska unija se pridružuje Kini i Rusiji u osuđivanju američkog stava koji predstavlja toliko očigledno kršenje odluka Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti. Amerikanci osporavju rezolucije Ujedinjenih nacija o Palestini, njihov “dogovor veka” zahteva od arapskih država da se “normalizuju” sa cionističkim entitetom i uspostave diplomatske odnose s njim, zanemarujući legitimna istorijska prava naroda Palestinca. Napomenimo ovde da klasične imperijalističke snage nisu izgubile agresivnost i ostaju veoma aktivne u određenim regionima sveta, poput francuskog imperijalizma u subsaharskoj Africi, u regionu Sahel-Sahara, o čemu svedoče i nedavne intervencije u Maliju i u Libanu u jeku krize. Druge zemlje koriste ove sukobe da bi se potvrdile kao regionalne sile, poput Turske koja je godinama intervenisala u Siriji, Libiji i nedavno u sukobu između Azerbejdžana i Jermenije.

„Imperijalistički krugovi nastoje da celokupan teret krize prebace na pleća radnih ljudi. Zbog toga im je potreban fašizam…“

…setimo se pronicljivih reči Georgija Dimitrova. Suočena sa nastalom situacijom, monopolska buržoazija pojačava potragu za izlazom iz krize kako bi osigurala trajnost svoje dominacije. Kao što je istakla Međunarodna konferencija marksističko-lenjinističkih partija i organizacija (CIPOML) u svojoj junskoj deklaraciji, dva scenarija su i dalje moguća:

Ili “neoliberalni” model kapitalističke eksploatacije uspeva da se održi, sa dominacijom (maksimalnog) profita kao glavnim organizatorom privrednih i društvenih aktivnosti, sa finansijskim kapitalom kao glavnim korisnikom – zbog čega ne smemo isključiti ni moguća pribegavanja fašističkim oblicima političke dominacije. Još pre pandemije u mnogim zemljama beležen je rast profašističkih tendencija, koje nova kriza naočigled pojačava.

Ili kapital pribegava “neokejnzijanskoj” politici, sa važnom ulogom države u ulaganju i regulisanju ekonomske aktivnosti, praćen politikom ustupanja socijalnih mrvica za radničku klasu i narod uopšte. To je ono što izgleda favorizuje jedan od osnivača i još uvek predsednik foruma Davos, nemački ekonomista Klaus Švab, koji predlaže „veliko resetovanje“, na engleskom, „The Great Reset“. Ipak, teško je zamisliti monopolsku, imperijalističku buržoaziju da se bez borbe odrekne svojih profitnih stopa, svoje savremene politike ekstra i maksimalnog profita.

Takođe, na snazi je korišćenje ekološke krize za spasavanje kapitalizma: nameće se mehanizam za isporuku „zelenog kapitalizma“ ili – tačnije – „Zelenog nju dila” kao izlaz iz krize. Ovaj „Zeleni nju dil“ je jednostavno korišćenje javnih sredstava za obezbeđivanje tranzicije privatnih energetskih kompanija sa ugljenika na obnovljiva goriva, bez brige o rudarima kobalta, litijuma i drugih minerala potrebnih za baterije i ekrane, zelenu tehnologiju, niti o uticaju ove politike na mnoge druge sektore, uključujući i naftni sektor.

Narodni otpor

Narodni protesti širom sveta (Ekvador, Francuska, Sudan, Liban, Irak, Alžir, Čile…) već su dali ton godini koja dolazi. U SAD je između marta i aprila došlo do pravog izbijanja divljih štrajkova – na primer u Amazonovim skladištima, Whole Food-u, General Electric-u, a takođe smo bili svedoci velikih protesta u SAD, koji su se proširili i na druge zemlje, posebno evropske, protiv ubistva Džordža Flojda, protiv rasizma i ksenofobije. Početkom 2020. godine, neposredno pre pandemije, dogodio se generalni štrajk u Indiji sa 250 miliona radnika, koji je imao novi izraz ovog novembra. Dešavalo se da tim pokretima nije bilo kraja, da su rasli po obimu i broju i nijedan region sveta nije pošteđen.

Ako je pandemija uticala na ova kretanja s obzirom na opšte zatvaranje nametnuto čitavoj populaciji, nekoliko meseci smo svedoci, i pored drugog talasa pandemije, obnavljanju pokreta uprkos represiji koja besni u nekim zemljama kao što su Alžir, Irak, Sudan, Mali, Zapadna Sahara. Postepeno vraćanje u normalu žvota nakon prvog talasa pandemije, omogućili su i izvesne narodne pobede u Čileu, Boliviji…

Neki posmatrači su već govorili o novom talasu koji uvodi deceniju velikih narodnih pokreta i možda čak i revolucionarnih procesa. Poput pokreta iz prethodne decenije, novi protesti osuđuju pogubne posledice neoliberalne politike, strukturne neuspehe u svim oblastima života i zahtevaju jačanje ekonomskih i socijalnih prava, ali i davanje demokratskih sloboda uzurpiranih autoritarnim i diktatorskim režimima. Bez ikakve koordinacije nalazimo iste zahteve koji se svuda izražavaju: osuđivanje visokih životnih troškova, nezaposlenost, socijalne i regionalne nejednakosti, politike štednje, poteškoće u pristupu socijalnim uslugama (obrazovanje, zdravstvo, socijalna pokrivenost, itd.), Korupcija, nepotizam, pokroviteljstvo itd.

Ovi pokreti mobilišu različite socijalne kategorije, u sve većem broju: radničku klasu i radničke mase, zaposlene, prekarne radnike, elemente iz siromašne srednje klase, studente, žene, nezaposlene diplomce, gradske radne klase, autohtone i ruralne sektore… Ono što ih mobiliše je pogoršanje njihovih životnih uslova i oni optužuju državu da je odgovorna za to, jer je podređena nalozima međunarodnih finansijskih institucija, koje su dovele do bankrota mnoge zavisne zemlje. U razvijenim zemljama je važnije učešće radničke klase i zaposlenih u sektorima koji su povezani sa proizvodnjom.

Izuzimajući radničke štrajkove, postoje i sličnosti u njihovim načinima borbe: demonstracije, zauzimanje javnih prostora, blokiranje ekonomskih aktivnosti ili prostorija javnih vlasti, građanska neposlušnost itd. I u njihovom načinu organizovanja: sektorske i lokalne skupštine, često na okružnom nivou, promovišući direktno učešće i popularnu mrežu solidarnosti. U nekim slučajevima izražavaju nepoverenje prema političkim strankama, pa čak i prema sindikatima ili udruženjima; u drugima sarađuju sa njima, ali im ne daju priliku da utiču na njihove odluke. Oni vide ove oblike organizovanja kao arhaične i nesposobne da mobilišu mase. Njihovo omiljeno sredstvo komunikacije sa ciljnom publikom su društvene mreže i nove tehnologije.

Balkanska kriza kao deo opšte krize kapitalizma

Na Balkanu, kriza se zaoštrava utabanom stazom. Sve velike sile intenzivirale su svoju aktivnost, u nameri da utvrde svoje pozicije i razreše za njih goruća pitanja. SAD i Rusija iznova su zainteresovane za Kosovo i Bosnu, EU posreduje u zaoštrenom makedonsko-bugarskom sporu, međuimperijalistička borba vodi se i u Crnoj Gori, dok se ekonomskom frontu priključuje i Kina. Strategija “zavadi pa vladaj” i dalje je na snazi, a lokalne buržoaske klike pojačavaju nacionalističku napetost u pomenutim neuralgičnim tačkama nerazrešenog balkanskog pitanja. Takođe, odnosi između Srbije i Hrvatske su posebno zaoštreni i kod obe strane primećen je u ovom veku nezapamćeni rast u naoružanju.

Zavisnost od međunarodnog finansijskog kapitala i hronična ekonomska i socijalna kriza na Balkanu polako se pretvara i u političku. Samo ove godine, održani su izbori u Crnoj Gori, Bosni, Makedoniji, Hrvatskoj, Srbiji. U svim zemljama zabeležene su promene na već ustajaloj političkoj sceni. U Crnoj Gori promenjen je višedecenijski režim, kao i u Bosni u kojoj je režim poljuljan, dok u Hrvatskoj i Makedoniji nove progresivne snage beleže rast. Ove promene predvode nove, mlađe generacije političara, koje se, sa jedne strane mogu tumačiti kao podmlađivanje iznurenog buržoaskog kadra, a sa druge kao najava svežijih političkih perspektiva.

U Srbiji, vladajuća korumpirana poslušnička nacionalistička stranka je nakon izbora uspostavila oblik jednopartijske diktature, ali to je više najava njene skore propasti nego uspostavljanja apsolutne vlasti – što su odnedavo počeli panično da potvrđuju i njeni prvaci. Odmah nakon izbora u julu, održani su građanski protesti, do sada nezabeleženi po erupciji nasilja, koji su otvorili brojne pukotine vladajućeg režima. Iako su ovi protesti inicirani novom najavom zatvaranja stanovništva, oni su imali duboki socijalni i antirežimski pečat i predvodila ih je omladina. Isto važi i za decembarske proteste omladine Albaniji, koji su izbili nakon što je policija ubila Klodiana Rashe, mladića koji nije poštovao policijski čas, kao i za demonstracije u Grčkoj zbog godišnjice policijskog ubistva tinejdžera Aleksisa Grigoropulosa, uprkos vladinim zabranama pod maskom brobe protiv pandemije. Bilo bi pogrešno ove proteste tumačiti po kalupu trampovskih, desničarskih protesta protiv politike borbe za obuzdavanje pandemije, koje je volšebno osudila i sama Angela Merkel. Balkanska omladina nije tražila njeno dopuštenje da izrazi svoj protest protiv poslušnih balkasnkih vlastodržaca, koji su i pre pandemije bili u ratu sa narodom, a koji sada ugrožavaju zdravlje, i još intenzivnije nego pre ekonomski i socijalni život i osnovne građanske slobode stanovništva, zarad svojih uskih interesa, u skladu sa politikom međunarodnog finansijskog kapitala.

Šta da se radi?

Marksisti-lenjinisti pozvani su da odlučno istupe kao organizatori demokratskog narodnog fronta protiv nastupajuće krize – protiv osiromašenja, opasnosti fašizma i rata. To se danas nameće kao zadatak svih progresivnih ljudi.

Moramo biti spremni da učestvujemo u spontanim narodnim pokretima, da organizujemo druge oko osa borbe koje ujedinjuju potencijale, a koje bi mogle okupiti sve žrtve kapitalističkog sistema. Komunisti moraju biti na čelu borbi za odbranu i konsolidaciju ekonomskih i socijalnih prava radničke klase, za borbu protiv privatizacije i komercijalizacije socijalnih usluga (obrazovanje, zdravstvo, socijalno osiguranje). Takvi zahtevi mogu promovisati zajedničke oblike borbe sa drugim progresivnim snagama. Otuda i potreba za radom na izgradnji saveza i frontova borbe, koja će se nužno razviti u borbu za obaranje vlasti korumpiranih i nesposobnih kapitalističkih klasa.

Jedinstvena radnička klasa jedina može biti pouzdani stožer ovakvog fronta. “Jedna partija i jedan sindikat” radničke klase je politika kojoj moramo težiti. Tako ujedinjena radnička klasa može biti kadra da oko sebe okupi narod, osiromašene slojeve pogođene krizom, progresivnu tehničku i humanističku inteligenciju, sve demokratske elemente u borbi protiv reakcije. Nigde u modernoj svetskoj istoriji nije zabeležena pobeda protiv krize, fašizma i rata bez ostvarivanja ovog uslova. Naprotiv, upravo nedostatak jedinstva radničke klase tumači se kao glavni razlog pobede Musolinija, Hitlera, Franka, a ispunjavanje ovog borbenog uslova kao osnovni zalog uspešnog zaustavljanja fašizma u Francuskoj, Jugoslaviji, Albaniji, Kini, a pre svega u primeru Sovjetskog Saveza, koji je oko sebe okupio svetski demokratski front u pobedničkoj antifašističkoj borbi.

Moramo ojačati svoju revolucionarnu partiju, veze sa radničkom klasom i drugim slojevima i akumuliramo snage. Moramo ukazivati na neizbežan haos i katastrofu koji prouzrokuje kapitalizam, a koji je moguće sprečiti jedino revolucionarnom alternativom. Propaganda socijalističke alternative mora biti na dnevnom redu. Još jedan ne manje važan zadatak je razvoj potrebe za ideološkom borbom protiv vladajuće buržoaske ideologije, ali i protiv svih oportunističkih i moderno revizionističkih ideja koje prodiru među radničku klasu i sprečavaju je da ispuni svoju istorijsku misiju .

Takođe moramo razviti sve oblike međunarodne solidarnosti sa revolucionarnim i progresivnim snagama.

Revolucionarni savez rada Srbije (RSRS),
kandidat za članstvo Međunarodne konferencije marksističko-lenjinističkih partija i organizacija (CIPOML),
decembra 2020.

Foto: Matteo Bazzi/ANSA