CIPOML: Revolucionarni poredak je moguć i neophodan

Pandemija koronavirusa proširila se za nešto više od 100 dana svim krajevima planete, menjajući sve oblike društvenih odnosa, vodeći stotine hiljada ljudi u smrt; inficirajući i zatvarajući milione u svojim domovima. To je uticalo na svetsku ekonomiju, dovodeći u pitanje kapitalistički ekonomski i institucionalni poredak koji se koristi od ranih 1980-ih da bi se osigurala akumulacija kapitala; štaviše, ona je ukazala na ulogu „neoliberalizma“ u prouzrokovanoj destrukciji i postavila pitanja o modelu društvenog, ekonomskog i političkog života koji će se nastaviti kao nova norma.

Međunarodna konferencija marksističko-lenjinističkih partija i organizacija (CIPOML) izjašnjava se o ovoj situaciji, na sledeći način:

I

Na čovečanstvo, na radničku klasu i narode uopšte, pandemija Covid-19 utiče kao socijalna činjenica i kao zdravstveni problem, koji je neobičnom brzinom i geografskom širinom potresao sve vrste društvenih odnosa.

Sve zemlje i narodi planete su na neki način i u različitom stepenu pogođeni ovom krizom. Retko se dešava da toliko zemalja i naroda u toj meri biva pogođeno nekim jedinstvenim događajem.

Američki univerzitet “Džon Hopkins” je prijavio da je, do 20. juna od ove godine, više od 460 hiljada ljudi preminulo i 8,7 miliona su zaraženi. U međuvremenu, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) da milioni ljudi zatvorenu u svoje domove u karantinu, a mnogi trpe glad i druge materijalne nedostatake, dok se suočavaju sa ekstremnim siromaštvom u mnogim zemljama, bez pristupa javnoj podršci.

Nezaposlenost se u svetu povećala za 20%, što je pogoršalo probleme poput opšteg siromaštva, koje je pre napada pandemije već dostiglo alarmantne cifre. Radna snaga je izgubila vrednost, upravo zbog rasta nezaposlenosti i ograničenja proizvodne aktivnosti.

U mnogim zemljama, čak i onima koje se smatraju razvijenim, bolnice su bile preplavljene zahtevom za hitnom negom, a pogrebne kuće nisu držale korak sa zahtevima za pogrebnim uslugama. Masovne grobnice za stotine umrlih su iskopane, podsećajući na najgore trenutke rata i katastrofe. Mnoge porodice koje su pretrpele bol zbog gubitka najbližih, nisu čak ni mogle organizovati pogrebne počasti da bi ih ispratili.

Stanje opsade, policijski čas, nadgledanje privatnosti pojedinaca od strane vlada korišćenjem informatičkih resursa i drugih oblika kontrole, protiv kojih su ljudi uvek iskazivali nezadovoljstvo, postali su normalna mera za borbu protiv pandemije.

Strah, nemoć i nesigurnost protiv virusa drže milione ljudskih bića na oprezu, uglavnom radne mase i narode uopšte. Neefikasnosti zdravstvenih usluga i bolnica, kao rezultat „neoliberalnih“ kapitalističkih politika privatizacije, štednje i smanjenja kapaciteta su nesumnjivo jedan od razloga razaranja izazvanog pandemije. Nije bilo dovoljno kreveta i bolničkih objekata, sa pacijentima koji čekaju na nosilima u hodnicima, neadekvatna zaštitna oprema za zdravstvene radnike, koji su morali da ostavljaju starije i ranjivije osobe da umru da bi se napravio prostor za mlađe pacijente. To je prava ljudska tragedija.

II

U jeku pandemije, kapitalisti su bili u stanju ofanzive protiv radnika u gotovo svim zemljama. Naročito u sektoru obrazovanja i zdravstva, javne usluge su svedene na minimum, a zdravstvene usluge su u potpunosti paralizovane. Sa jačanjem konfrontacije između Sjedinjenih Država i Kine, kontradikcije u imperijalističkim kapitalističkim zemljama sve se više pojačavaju i konkurencija se zaoštrava. Rastrzan se u vreme kada međunarodna kapitalistička ekonomija stagnira, svet se suočio sa pandemijom pod ovim haotičnim uslovima. Svetska buržoazija nije bila u stanju uspostaviti zajednički pristup i nije vodila jedinstvenu borbu protiv pandemije. Kao i u slučaju članica EU, koja je, navodno, ujedinjena, svaka zemlja je bila ostavljena da se brine za sebe.

To se pokazalo i ponašanjem međunarodnih institucija kao što su SZO, sam Unesko, kao i UN agencije. Na primer, Donald Trump je optužio SZO da sarađuje sa Kinom i pretio da će povući Sjedinjene Države iz nje. Tome se dodaje i neusklađeni napor istraživanja vakcine, koji trenutno napreduje nezavisno jedan od drugog, rezultirajući rasipanjem resursa i nemogućnošću korišćenja naučnih nalaza. Sada nema sumnje da će bilo koja otkrivena vakcina biti korištena pre svega u najbogatijim zemljama i klasama. Pod tim uslovima, od institucija „neoliberalnog“ svetskog poretka nije se moglo očekivati da spreče pandemiju i efikasno se bore protiv nje, što je i bio slučaj. Kao takve, nisu bile u stanju definisati ni opštu orijentaciju kojih bi se nacionalne vlade pridržavale. One su saučesnice komisija multinacionalnih farmaceutskih kompanija, tako da ostaju bez autoriteta pred velikim delom svesnih ljudi i napredne naučne i zdravstvene zajednice.

“Neoliberalni” kapitalistički poredak nema budućnost

Naučno istraživanje, koje je moralo biti kontinuirano, jer su prethodni virusi upozoravali na potrebu da se to učini rigorozno i sistematski, prepušteno je volji kapitala – kompanijama koje, vredi zapamtiti, posluju sa zdravljem i, u stvari, sami virusi su im prilika za biznis i akumuliciju više kapitala.

Države su koristile javni novac za izgradnju infrastrukture koju su davale direktno privatnim kompanijama ili su sprovodile privatizaciju pod eufemizmom menadžmenta putem “patrona” sačinjenih od marioneta iz vladajućih klasa.

Javni budžeti za istraživanje su bili zamrznuti ili značajno smanjeni, do te mere da je u većem delu zemlje ne postoje stavke za taj vitalni deo društvenog i ekonomskog razvoja, za prevenciju i efikasnu borbu protiv virusa, bakterije i oboljenja koja utiču na ljudska bića i prirodu. Budžeti su takođe bili ograničeni na javnim univerzitetima, onemogućavajući ovim načinom nauku i doprinose obrazovanja da spreče i prevaziđu probleme.

Nadalje, pandemija je nastala kada je većina zdravstvenih službi, posebno kliničkih i službi intenzivne nege – privatizovano, što je zatvorilo pristup ovim službama velikoj većini stanovništva, dok javne bolnice koje su uspele da “prežive” privatizacije deluju sa ogromnim nedostacima i jedva prate minimalne zdravstvene probleme malih grupa ljudi.

Pandemija je jedan i socijalni i zdravstveni događaj. Utiče na društvene odnose, ekonomsku proizvodnju i sve društvene i kulturne aktivnosti.

Pandemija je doprinela usporavanju svetske kapitalističke ekonomije, koja je u stvari već stagnirala i nalazila se u procesu nakupljanja faktora krize pre njenog početka, dok je trenutno produbljuje ekonomska kriza koja je započela tokom nje. U kombinaciji sa uništenjem okruženja koje je uzrokovao kapitalistički sistem, kriza uništava proizvodne snage i prirodu, kako je objasnio „Kapital“ Karla Marksa.

Proces pandemije naglašava potrebu za novim društvenim i političkim poretkom. Učinio je ovu potrebu još hitnijom, jer su veći delovi radnih masa postali svesni posledica kapitalizma i počeli da dovode u pitanje njegovo postojanje.

Tri mogućnosti

Mnogi ideolozi kapitalističkog sistema slažu se da normalizovano stanje posle COVID-a 19 mora da se razlikuje od prethodnog. U tom pogledu se postavlja teorijski i politički spor.

Ili se nastavlja „neoliberalni“ model kapitalističke eksploatacije, sa dominacijom na tržištu kao glavnim činiocem ekonomskih i društvenih aktivnosti i finansijskim kapitalom kao glavnim korisnikom, za koji se ne može isključiti da će sistem morati pribeći fašističkom oružju političke dominacije.

Ili kapital pribegava “neokejnzijanskim” politikama, sa važnom ulogom države u ulaganjima i u regulisanje ekonomske aktivnosti, praćene politikama odobravanja socijalnih mrvica radničkoj klasi i narodima.

Treća mogućnost je mogućnost razvoja revolucionarnog rešenja.

CIPOML se potvrđuje u ovom poslednjem. Ne ostavljajmo ekonomsku, socijalnu, političku i kulturnu sferu buržoaziji – kako bi se ta mogućnost mogla ostvariti. Kao što smo videli, buržoazija se pokazala nesposobnom u slučaju pandemije, apelovala je na mase da ostanu kod kuće, ali to je bilo moguće samo za one koji nisu imali posla. Naše ljudsko dostojanstvo je narušeno. Stotine hiljada, uglavnom zdravstvenih radnika, bilo je primorano da rade nezaštićeno u bolnicama, fabrikama, na radnim mestima i na ulicama. Socijalno distanciranje nije bilo relevantno za većinu njih. Ovo je takođe bio period u kojem smo videli vrednost koju pridaju životnim i radnim uslovima. Sada smo u ime „novog normalnog“ primorani da radimo na garantovanju opstanka kapitalističkog sistema.

Jedan svet – jedna borba

Još jednom smo videli da kapitalisti nemaju šta da nam ponude. U mnogim zemljama nisu distribuirane maske za lice. Paketi ekonomske podrške protiv pandemije podrazumevali su isključivu podršku kapitalistima, koja je iznosila milijarde, dok su mala preduzeća primala vrlo malo; radne mase su bile primorane da rade zarad dobiti, a sve što su dobili bila su lažna obećanja. Bolnice nam nisu ni služile, a čak nismo mogli ni da izvršimo testove. Bolnice su bile odveć neefikasne.

U svakoj će zemlji postojati specifični zahtevi na kojima će se uzdići naše jedinstvo i borba. Neki od zahteva na kojima možemo da se okupimo i ujedinimo, uprkos razumevanju specifičnosti stvarnosti različitih zemalja, su sledeći:

  • Odbijmo da postanemo nacionalni robovi kapitalista i njihove politike.
  • Pandemijski uslovi rada moraju biti zagarantovani na svim radnim mestima.
  • Zdravlje ne može biti predmet trgovine i profita. Privatizacija zdravstvenih sistema trebalo bi da se okonča, ljudima mora biti zagarantovan besplatan pristup kvalitetnim zdravstvenim uslugama. Sve ustanove i bolnice moraju biti pod javnom kontrolom, stanje zdravstvenog sistema je neprihvatljivo.
  • Mora se pružiti dovoljna finansijska podrška porodicama radnika koji ostaju bez posla, a koji nemaju dovovoljna ili sasvim nedovoljna primanja da pokriju svoje suštinske potrebe. Državni budžet mora da pokrije račune za zakup stana, struje, vode i gasa. Kreditni dugovi radnika u ovoj situaciji, kao i malih proizvođača i vlasnika malih preduzeća, moraju biti otkazani.
  • Uprkos tome što se naziva “novim normalnim”, nije jasno da li je pandemija završena ili da ne izaziva drugi talas. Moramo se boriti protiv ove politike kapitalista i njihovog kapitalističkog sistema koji ovu mogućnost približava, što nas žrtvuje za njihov opstanak i profit, dok se ne preduzimaju mere za osiguranje budućnosti čovečanstva.

Da bismo podigli svoju borbu za ove zahteve protiv međunarodnog kapitalističkog poretka, koji je odgovoran za pandemiju, moramo pokušati ujediniti sve što je politički moguće, kako bismo napali imperijalizam i kapitalističke vlade u njihovoj službi. Prostor gde će se razvijati ovaj poduhvat uključuje masovne kampanje, sindikate, stručnjake, lokalne inicijative, studentske organizacije, žene i omladinu, kao i izvesni Narodni front koji okuplja ove organizacije i šire delove naroda.

Revolucionarni poredak je moguć i neophodan

Pandemija koja je u toku je strašna katastrofa. Stotine hiljada ljudskih života je izgubljeno; milioni ljudi suočavaju se sa glađu i različitim oblicima uskraćivanja; nezaposlenost raste i radna snaga je obezvređena; većina čovečanstva ostaje u neizvesnosti, u strahu, na ivici, kao pod Damoklovim mačem.

Sve poziva u borbu protiv ove nevolje. U borbi protiv pandemije sve se više osećala najbolja strana ljudi kao društvenih bića – solidarnost. Pandemija i pozicija koju je buržoazija zauzela protiv pandemije takođe su podstakle reakciju, nezadovoljstvo i gnev radnika i radne mase protiv efekata kapitalističkog poretka. To se odražava u razvijenijem osećaju solidarnosti među radnim masama, kao i u rastućoj tendenciji da se preduzmu koraci za izražavanje ove reakcije, koja se pokreće iz više razloga.

Pandemija je doprinela podizanju duha ljudske solidarnosti miliona ljudi u svim delovima planete, uprkos lažnim nazorima nametnutim „neoliberalnim“ individualizmom poput „spasavaj se ko može“. Ljudi dele sa drugima ono malo što imaju, traže kako da umanje materijalni i duhovni teret koji nose drugi. Lokalne solidarne mreže koje podržavaju ugrožene ljude i javne radnike, posebno zdravstvene radnike, pojavile su se širom sveta.

Interesovanje naučnika da daju sve od sebe da pomognu čovečanstvu da se izvuče iz ove nesreće dobro je poznato; zdravstveni radnici, uopšte, ne ustručavaju se da izlože svoj život riziku, da se brinu za ljude usred svih nesigurnih stanja zdravstvenog sistema.

Vredan pomena je i stav poznatih osoba iz sveta umetnosti i kulture, koje su svoje kreacije i veštine nudile da ohrabre, podignu duh otpora i ojačaju nadu u bolju budućnost.

Sve su to trendovi na kojima moramo da razvijamo i zasnivamo svoj rad. Usred fizičkog distanciranja od karantene, održavaju se narodni protesti. U početku su, sticajem okolnosti, to bile male grupe. Ali ovaj trend, koji je u mnogim zemljama bio u porastu pre pandemije, dostigao je ogromne razmere ubistvom na Džordža Flojda, što je rezultovalo širokim narodnim protestima u kojima je učestvovalo stotine hiljada ljudi, ne samo u Sjedinjenim Državama, već gotovo u celom svetu. Taj talas borbe koji izbija kao posledica gneva mase, koji se razvija u pandemijskom periodu protiv brutalnosti kapitalizma, sada nam predstavlja liniju borbe koju možemo slediti.

CIPOML poziva radničku klasu i radne mase, sve one nezadovoljne agresijom kapitalizma i nedostatkom budućnosti na koju nas je osudio, da udvostruče jedinstvo, solidarnost i borbu. Mi možemo dostići svoju budućnost ako se ujedinimo i borimo protiv „neoliberalne“ kapitalističke agresije koja uzurpira naš život i našu budućnost.

Budućnost je naša!

Koordinacioni odbor,
Međunarodne konferencije marksističko-lenjinističkih partija i organizacije (CIPOML)

jun, 2020.

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: