TERET KRIZE PREKO LEĐA RADNIKA

Bilo da se radi o političkoj, zdravstvenoj, ekonomskoj, društvenoj ili kakvoj drugoj krizi, negativni efekti svake od njih se najviše odražavaju na radnike. Kao izlaz iz svake krize se navodi smanjenje broja zaposlenih, smanjenje plata, preraspodela radnog vremena ili prestanak poslovanja na određeno vreme.

Zajedno sa globalnim širenjem koronavirusa širila se i ekonomska kriza. Oboljevanje određenogg broja radnika u fabrikama dovelo je do obustave rada u tim fabrikama i do otkaza zaposlenima. Primeri kako se zemlje staraju o svojoj ekonomiji i o ljudima koji su izgubili posao se razlikuju od zemlje do zemlje.

Italija i Španija su svojim ekonomskim merama rešile da pomognu malim i srednjim preduzećima, ali i radnicima koji su ostali bez posla tako što će preduzećima umanjiti gubitke, dok će radnicima plaćati minimalne zarade u trajanju od 3 meseca. 

Nemačka, Francuska i Engleska su se opredelile za mere pomoći krupnom kapitalu nadajući se da će te mere uroditi plodom i da neće biti masovnijih otpuštanja radnika.

Sjedinjene Američke Države, kao bastion “neoliberalizma”, štiteći svoj ekonomski sistem koji se zasniva na dužničkom sistemu kojima rukovode privatne banke odobrile su nekoliko triliona dolara pomoći bankama, kako bi izvukle banke iz krize. Izlišno je reći da bi SAD tim novcem mogao da isplati sve dugove koje Amerikanci imaju prema bankama, međutim takav razvoj situacije bi doveo u nepovoljan položaj banke koje bi morale kasnije da izazovu još jednu ekonomsku krizu, plasirajući još jeftinije kredite kako u zemlji tako i investicione kredite u inostranstvu i tako niskim kamatnim stopama namamile milione da se zaduže, gde bi vremenom banke podizale nivo kamatnih stopa do granica koje bi uslovile refininansiranje čak i podizanje hipotekarnih kredita kako bi se otplatili obični potrošački krediti, što je popularna mera u SAD. Mere kojima se planira pomoć otpuštenima su obična socijalna davanja otpuštenima kako bi lakše prebrodili period krize, dok ih po okončanju krize opet očekuje borba za posao i preživljavanje. 

Srbija najavljuje niz nejasnih i mlakih mera koje se ogledaju u pomoći kako privrednicima tako i radnicima, a uopšte i svim građanima. Reagovanje predsednika republike koji ne štiti svoje građane i radnike izjavom da on može samo da zamoli da ne bude otpuštanja. Kao da država nema poluge vlasti koje mogu da intervenišu i zaštite svoje građane. Naravno, ovde ne govorimo o prisilnim metodama, već o zakonima koje država može da donese i kojih su svi obavezni da se pridržavaju, bez obzira na njihov sadržaj jer to je jedna od odlika vlasti. Strog zakon, ali zakon.

Privrednicima je data mogućnost da se prijave za odlaganje poreza i doprinosa na zarade za april, maj i jun, ukoliko od uvođenja vanrednog stanja nisu smanjili broj zaposlenih za više od 10 odsto. Oslobođenje se međutim odnosi na samozaposlene, preduzetnike paušalce i poljoprivrednike. Uredbom je regulisana i isplata minimalnih zarada za preduzetnike, paušalce, poljoprivrednike i zaposlene u mikro, malim i srednjim preduzećima koje će država isplaćivati u maju, junu i julu, a pola minimalne zarade dobiće i zaposleni u velikim preduzećima koji su dobili rešenje o prekidu rada. 

Nejasnoće koje se ovde javljaju, da li će privrednici i preduzetnici biti u obavezi da sami uplate radnicima platu ili neki njen deo ili je minimalna zarada koju isplaćuje država sve što će zaposleni dobiti?

Privrednici i preduzetnici će morati da otvore posebne namenske račune na koje će im država uplaćivati sredstva i sa kojih će isplaćivati zarade radnicima. Prostor za zloupotrebe je veliki jer se ne navode mehanizmi kontrole poslodavaca koji će proveravati da li poslodavci isplaćuju zaposlenima celu zaradu.

Nigde se ne navode mere pomoći radnicima koji su dobili otkaze za vreme ove krize. Očigledno neznanje i nepoznavanje osnovnih ekonomskih principa vidljivo je u meri vlade Republike Srbije je obećala i svim punoletnim stanovnicima Republike Srbije isplatu od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti nakon okončanja vanrednog stanja. 

Umesto da taj novac iskoristi da bi lakše podnela ekonomsku krizu, da obezbedi stabilan kurs dinara, ili da taj novac bude uključen u mere koje bi sprečile otpuštanje radnika, ne, vlast se odlučila za popularizam i  neodgovorno trošenje kako bi pokazala svim građanima kako smo ekonomska velesila u regionu. Ta ekonomska velesila mora da se zaduži 3 milijarde evra da bi sanirala posledice ekonomske krize. Čemu onda udeljivanje 100 evra? Zašto dati 100 evra ljudima koji imaju desetine hiljada  i milione evra na računu? Zašto dati 100 evra ljudima koji primaju plate i penzije od po 100.000,00 dinara? Zašto dati 100 evra nekome ko taj novac smatra smešnim i da sa njim ne može nešto da uradi?

Taj novac treba biti utrošen na one na koje je ova ekonomsko – zdravstvena kriza najviše pogodila i to na način od kojeg će imati koristi i ljudi i ekonomija.

Smatramo da je taj novac trebao biti iskorišćen na kratkoročno podizanje penzija svim penzionerima koji primaju penziju koja je niža od minimalne zarade u republici Srbiji, kao i na povećanje iznosa socijalnih davanja ugroženim kategorijama stanovništva, konkretno ljudi sa teškim zdravstvenim problemima, ljude sa niskim primanjima, ljude koje su ostali bez posla.

Vlast hoće i može da brine o stanovništvu kada od njih ima koristi, tako su i ovih 100 evra obećani kako bi vlast privolela ljude da glasaju za njih. S druge strane, vlast je slaba pred privatnim kapitalom te opet nije uspela da zaštiti svoje građane u ,,Juri” kada je opet spustila oružje i predala svoje građane na milost i nemilost kapitalistima, koji ne mare za zdravlje svojih zaposlenih jer su radnici potrošna roba kako za vlast, tako i za kapitaliste.

Tražimo od vlasti da obustavi najavljene mere i da donese nove mere koje neće biti usmerene na populizam i na jeftinu političku borbu za vlast već da donese mere koje će koristiti ekonomije ove države, kako za par meseci opet ne bi došli u situaciju da se suočavamo sa ekonomskom krizom koja će biti posledica vođenja neodgovorne ekonomske politike prevazilaženja ove ekonomske krize.

Zajedničko svim ovim merama jeste da su sve one usmerene na zaštitu i očuvanje kapitalističkog sistema. Mere vlada u Evropi i svetu su mere namenjene za gašenje požara. Nijedna mera ne predviđa šta sa otpuštenim radnicima posle krize i kako da se poveća zaposlenost i kako da se otpušteni radnicima ponovo zaposle. Politika “neoliberalizma” i nevidljiva ruka tržišta u koju se uzdaju liberali neće rešiti ovu krizu kao što nije rešila ni ranije ekonomske krize.

Samo socijalistički sistem koji stavlja ljude ispred kapitala i koji je usmeren na ostvarivanje opšteg dobra i na kontinuirano napredovanje društva može da predupredi ekonomsku krizu i da omogući pristojan život i bolju budućnost za sve ljude.

AK RSRS,
14-15. april 2020.

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s