Fašizam i nacional-socijalizam kao ideološka i društvena osnova Nedićeve Srbije – Zlatoje Martinov

U danima karantina i borbe protiv pandemije i zaraza revizionizma dobila je svoju priliku… Naša javnost i naša najmlađa omladina, učenice i učenici osnovnih škola i njihovi roditelji – bili su primorani da na tzv. Javnom servisu na trećem kanalu RTS dana 23. marta slušaju sramotne revizionističke bljuvotine o izdajniku i krvniku srpskog naroda Milanu Nediću. Istog dana Edukativna komuna “Ljiljana Bogoeva Sedlar” izrazila je svoj protest koji je naišao na snažnu podršku antifašističke javnosti.

Tu naša borba protiv zaraze revizionizma ne može i ne sme da stane. Na dan kada se podsećamo nacističkog bombardovanja naše zemlje 06. aprila, priliku za novi udarac revizionizmu pruža nam respektabilni antifašistički drug mr Zlatoje Martinov [1] – čiji značajni rad “Fašizam i nacional-socijalizam kao ideološka i društvena osnova Nedićeve Srbije“, štampan u Politikonu – prvi put ekskluzivno objavljujemo u digitalnom formatu. Posebno se zahvaljujemo autoru na tom doprinosu, koji nikada nećemo zaboraviti.

Zaključno, skrećemo pažnju da naši teorijski pogledi nisu sasvim u saglasju sa predstavljenim radom profesora Martinova. Tu pre svega mislimo na “teorijski distinkciju” koju on pravi između fašizma i nacional-socijalizma, iako razumemo potrebu da istakne razliku zarad sistematičnosti svog rada. No, te razlike nemaju “teorijsku” perspektivu, i kako i sam profesor ističe “nisu od suštinskog značaja”. Nemački nacional-socijalizam je nemačka varijanta fašizma, koji ima svoj uopšteni teorijski okvir. Zato, Edukativna komuna ovom prilikom predstavlja i svoju “Karantinsku marksističko-lenjinističku čitaonicu” pod rednim br. 10 – naslova Osnovna obeležja fašističke diktature, koju možete skinuti i u .pdf formatu. Edukativna komuna “Ljiljana Bogoeva Sedlar” će po završetku vanrednog stanja javnosti predstaviti jedinstvenu kolekciju svojih “Marksističko-lenjinstičkih čitaonica” – koje svakodnevno, lojalno i kontinuirano predstavlja vernim čitaocima u danima karantina.

Edukativna komuna još jednom podseća na reči Revolucionarnog saveza rada Srbije: Uz strogo poštovanje “socijalnog distanciranja”, ne obustavljajmo socijalnu borbu – spremajmo i organizujmo revoluciju!

Zlatoje Martinov: Fašizam i nacional-socijalizam kao ideološka i društvena osnova Nedićeve Srbije

Apstrakt: U radu se u uvodnom izlaganju daje jasna teorijska distinkcija između pojmova „fašizam“ i „nacionalni socijalizam“ a potom u kraćim crtama prezentuje uspon popularnosti tokom tridesetih godina XX veka u Evropi i kod nas ove dve ideologije pretočene u politički, društveni i ekonomski sistem u Italiji i Nemačkoj. Najveći deo rada odnosi se na fašizam i nacional-socijalizam  koje  kvislinški režim u Nedićevoj Srbiji prihvata  za osnovu svog društveno-ekonomskog  uređenja u budućoj Novoj Evropi.

Ključni pojmovi: fašizam, nacional-socijalizam, narodna zajednica, Srpska zajednica rada, zadružna seljačka država, rad kao temelj vrednosti, solidarnost, zadružni narodni socijalizam,

Uvod                

Sličnost  italijanskog fašizma i nemačkog nacional-socijalizma kao i razarajuće posledice koje su ostavili po čovečanstvo, dopustili bi mogućnost da ih u naslovu ovog rada i u daljem tekstu nazovemo jednim imenom nacifašizam.  Međutim, to ipak ne činimo  upravo stoga što postoje  određene razlike koje, istina,  nisu od suštinskog  značaja za njihova istorijska vrednovanja, ali  ih u sadržajnom smislu, i pored sličnosti, ipak treba teorijski razgraničiti.

Ono što je slično ogleda se u činjenici da i jedan i drugi pokret imaju svoj izvor u u nacionalizmu i da su nastali u periodu svetske krize kapitalizma. Oni dakle  izviru iz kapitalizma odnosno njegovih najvećih kriza koje se ciklično i zakonomerno javljaju. Iako fašizam i nacizam  prividno izgledaju kao opoziti  kapitalizma, oni ga ne ukidaju već ga smeštaju u nacionalne okvire pošto je internacionalna odnosno transnacionalna  funkcija kapitala („Kapital ne zna za naciju“ – K. Marks) u direktnoj suprotnosti sa ideologijom  nacionalnog socijalizma  i  fašizma, naime, njihova ideološka osnova je  ekskluzivni nacionalizam. Bez političkog i ekonomskog nacionalizma nema fašizma ni nacizma[2]

O visokom stepenu sličnosti govore i nemački nacisti još dok nisu preuzeli vlast u Nemačkoj.  Tako se tokom procesa pred minhenskim sudom  dvadesetih godina XX veka, Hitler u svojoj odbrani pozivao na Musolinija, tvrdeći  kako njegov nacionalsocijalistički pokret nije teroristički, već  legitiman politički pokret koji zagovara onakav politički i ekonomski sistem koji postoji u Italiji sa kojom i Vajmarska Nemačka održava diplomatske odnose. Već na vlasti, Hitler je 1935. godine napisao  predgovor za nemački prevod jedne italijanske knjige  o fašizmu[3]  i tu izjavio da se ne može  sporiti unutrašnja srodnost italijanskog i nemačkog viđenja nove ideje o državi i društvu.

Iste godine i Jozef Gebels (Joseph Goebbels) objavljuje brošuru Fašizam i njegovi  praktični rezultati. On nedvosmisleno daje prioritet fašizmu kao prvom pokretu “koji je bacio na kolena marksizam ne iz reakcionarnih već iz socijalnih motiva” i veoma je impresioniran totalitarnom voljom fašizma koji je vaspitanje omladine i narodnih masa, ali  i umetnost, književnost, film i arhitekturu s takvom odlučnošću stavio u službu novog jedinstva partije i države, da prednjači deset godina pred Nemačkom. (Goebbels, 1935:30)

Nakon marša na Rim (1922) i preuzimanja vlasti Musolini još izvesno vreme toleriše postojanje drugih političkih stranaka i  parlamentarni život, sve dok nije učvrstio svoje pozicije. Već 1925. godine uvodi se fašistička diktatura i ukida opozicija. Italijanska privreda dobija oblik državnog kapitalizma, vrši se koncentracija i centralizacija kapitala, ne dozvoljava se njegov izlaz iz zemlje. Nastale su organizacije radnika i kapitalista u pojedinim privrednim granama nazvane korporacijama čiji je zadatak bio da na nacional-patriotskoj osnovi reguliše radne odnose.  Ideju o korporativnoj državi Musolini je preuzeo od  Žorža Sorela (Kuljić, 1977:78). Osnovni cilj je bio eliminisanje klasa i klasne borbe i stvaranja mira u državi, socijalne sigurnosti i solidarnosti svih staleža (aristokratije, buržoazije, radništva i seljaštva) na osnovici ideje da jedina „klasa“  treba da bude  ceo italijanski narod.  U korporativizmu  vlasnici kapitala se eufemistički nazivaju poslodavcima, a radnici posloprimcima i svi moraju biti međusobno solidarni u ime višeg nacionalnog cilja.  Da bi državna odnosno partijska kontrola privrede bila potpuna  od 1934. godine uvedena je planska privreda.

Nemački nacionalni socijalizam (nacizam) od 1933. godine sledi gotovo sve političke, ekonomske i društvene oblike italijanskog fašizma. Osnovna razlika sastoji se u činjenici da Hitlerova Nemačka  nema korporativni sistem kao Italija. Nemačka umesto toga gradi  narodnu zajednicu (Volksgemeinschaft) u kojoj postoje samo pripadnici nacije (Nemci)  a ne staleži kao u Italiji.  Formira se Nemački front rada u kojem kapitalisti i radnici ne smeju biti klasno suprotstavljeni, već solidarno uz nadzor države uređuju svoje interese koji, pak, moraju  biti potpuno usaglašeni sa opštim interesima nemačkog naroda. Narod  je navodno neprikosnoven, država sa svojim institucijama  je tu da služi narodu, a Pokret nacional-socijalista oličen u partiji (NSDAP) upravlja državom u ime naroda,  na način da svakom pripadniku nemačke nacije „omogući socijalnu pravdu“ (Pavić, 1984:105)

Van ove  socijalno-ekonomske sfere, nemački nacionalni socijalizam se od italijanskog  fašizma razlikuje i po tome što zagovara rasizam i antisemitizam  kao i potpuno istrebljenje čitavih  „rasno nečistih“ naroda.  Fašizam načelno nema rasističku osnovu i tek 1938. godine  Musolini, očito nakon velikog političkog uspona Hitlera i u želji da ne zaostane za njim, u jednom svom govoru u Bolonji, prvi put upozorava italijanske Jevreje  da moraju biti lojalni građani ako žele da i dalje žive u Italiji.[4]  Masovnih progona Jevreja  nije bilo, ali to ne znači da nije bilo slučajeva  njihove diskriminacije  u javnom i društvenom životu fašističke Italije. U fašizmu nisu postojali koncentracioni logori  za Jevreje niti je  rasna misao imala veći značaj. Fašizam je uvek više jačao Državu nego Naciju[5], dok je nacionalni socijalizam činio upravo obratno (Pavić, 1984:106).  Pokazaće  se čak  da je nacionalni socijalizam po svojim  stavovima  bliži Morasovoj Francuskoj akciji (L’ action Francaise) nego fašizmu te da se na neki način može posmatrati kao sinteza ova dva starija pravca.  (Nolte, 1990:285-6).

Ova teorijska distinkcija između fašizma i nacizma čini nam se sasvim opravdanom upravo stoga što  se u kolokvijalnom govoru, najširoj javnosti ali i u naučnim krugovima termin fašizam koristi i za nemački nacionalni socijalizam odnosno nacizam.[6] Opravdanje bi se moglo naći u činjenici njihove najtešnje saradnje u izazivanju najrazornijeg rata u dosadašnjoj ljudskoj istoriji kao i u masovnom istrebljenju pojedinih naroda na osnovici rasne ideologije. Te činjenice lišavaju i fašizam i nacionalni socijalizam svake civilizacijske legitimacije. Stoga bi termin nacifašizam možda najviše odgovarao njihovim ideološko-političkim oblicima jer se oba sistema mogu definisati kroz nekoliko zajedničkih obeležja:  a) autoritarna nacionalistička država („nacionalna zajednica“ tj. Volksgemeinschaft), b) autoritarno vođstvo (Vođa, Führer, Duce, Caudillo), c) ekonomski  i socijalni nacionalizam, i d) rasizam i antisemitizam  (teorija krvi i tla, tzv. Blut und Boden)  i e) zakonomerna težnja za teritorijalnom ekspanizijom  i ratovima radi ostvarenja   „životnog prostora“ (Lebensraum).

Rast i širenje popularnosti  fašističkog i nacional-socijalističkog društvenog  modela u Evropi  i kod nas (1929-1939)

Tokom velike svetske ekonomske krize  iz 1929.  pa  sve do početka Drugog svetskog rata,  Evropu je preplavio  talas opšteg uverenja da je liberalno-demokratski model   pred završetkom svoje ere i da je na pomolu izgradnja novog  evropskog političkog i ekonomskog sistema kome će bitne elemente davati  autoritarne odnosno nacionalne tj. suverenističke države. Hitlerova Nemačka i Musolinijeva Italija su bile uzor mnogima, a naročito tadašnjoj evropskoj desnici. Bio je to “nov pogled na svet” koji je favorizovao “moralno čist i jedinstven narod, bez klasnih podela”,  autoritarnog vođu, povratak tradiciji, porodici i religiji, nasuprot međunarodnom kapitalu koji “razara nacionalno biće i njegovu tradiciju”, ali i suprotnost marksističkom shvatanju socijalizma tj. internacionalističkoj klasnoj solidarnosti radnika. Bio je to takođe i  pogled koji je favorizovao rasnu nacionalnu čistotu oličenu u antisemitizmu. Zagovarana je “Nova Evropa”  odnosno  “Evropa naroda”, a ne građana.

U  mnogim evropskim državama se počelo se ozbiljno raspravljati o potrebi unutrašnjih reformi čiji je cilj prilagođavanje novoj konstelaciji snaga u Evropi.  “Današnja Evropa je na izdisaju i na pragu smo stvaranja nove Evrope, Evrope suverenih nacionalnih država, zato dole sa angloameričkom kulturom, dole sa Engleskom, ta svetska imperija mora na kolena!” izjavio je egzaltirano norveški  pisac, nobelovac Knut Hamsun  1939. godine.[7] 

Svetska i evropska  levica je bila konfuzna, neodlučna i rascepkana na pristalice staljinizma ( u većini)  i one koji su staljinizam smatrali za  izneverenje elementarnih Marksovih ekonomsko-socijalnih načela.  Ta konfuzija je naročito došla do izražaja sklapanjem  “pakta o  prijateljstvu i nenapadanju ” između Nemačke i SSSR-a, 23. avgusta 1939. godine u samo predvečerje Drugog svetskog rata. 

U takvoj  atmosferi koja je vladala u celoj Evropi tog vremena, pod  snažnim utiskom nemačkog  “privrednog  čuda“ ali i rastuće vojne moći, i kod nas su simpatije za autoritarno, populističko  vladanje Hitlera iskazivali mnogi intelektualci još tridesetih godina[8]. Već od dolaska na vlast Milana Stojadinovića 1935. godine nemački nacionalni socijalizam zadobija sve više simaptija u jugoslovenskoj javnosti. Sam Stojadinović sa svojim partijskim zelenim košuljašima uveliko oponaša Hitlerove SS odrede, a pristalice mu na predizbornim zborovima kliču: Vođa![9]

Nakon Stojadinovićevog pada (4. februara 1939) i  u krugovima vlade Dragiše Cvetkovića  vođene su česte  diskusije o potrebi  usklađivanja politike i privrede u skladu sa novim vremenom i promenjenim okolnostima.

Tako je na  konferenciji  u Vukovoj Gorici kod  Karlovca  sa predstavnicima Mačekove HSS održane 27. juna 1940, Cvetković  rekao: ”Sadašnje međunarodne prilike toliko su izmenile ceo rad, kapital i sve ekonomske principe i doktrine, da se sasvim prirodno i kod nas sve starije teorije i raniji pogledi na život moraju iz osnova menjati. Pri rešavanju radničkih i uopšte socijalnih pitanja moraju se u obzir uzimati rezultati  nemačkog nacionalnog socijalizma i italijanskog korporativnog sistema.“[10]  U diskusiji o ekonomskim i socijalnim reformama došlo je  do izražaja gledište  da njihov nosilac  mora  biti ”jaka nacionalna država“  i da umesto liberalne treba biti uvedena planska privreda  kao u Nemačkoj i Italiji.

Cvetkovićevu ideju da Jugoslavija  postane korporativna državapodržao je Jugoslovenski radnik, organ JUGORASA, u svom tekstu pod naslovom „Korporativna država“: “Odavno je trebalo biti svima jasno da naša zemlja ne može da izdrži nikakvu utakmicu na čelu sa starim mehanizmom liberalne privrede u kojoj su sve nacionalne vrednosti podređene  interesima profita.“[11]

Vladin list Vreme smatrao je da prilagođavanje novom poretku u svetu  stvar koja je izvan svake diskusije. ”Stara Evropa je pokazala nesposobnost, a nova je u stvaranju. Nova načela će vladati evropskim političkim i ekonomskim životom, a teško državi koja se na vreme ne prestroji na nov ekonomski poredak već ostane zavorena u sistemu liberalno-tržišnog  načina privređivanja i usled tržišnih zakonitosti i kapitalističkog profita potpuno izvrgne svoju nacionalnu privredu katastrofi. Nemačka i Italija su danas svetionici suverenizma, nacionalnog socijalizma, brige za socijalni položaj svojih radnika i seljaka,  svog naroda,  nasuprot surovosti  internacionalnog kapitala.“[12]

Ni Cvetkovićevi  koalicioni partneri iz  Mačekove Hrvatske seljačke stranke nisu zaostajali u hvaljenju ekonomsko-socijalnog sistema Nemačke i Italije. Tako je Hrvatski dnevnik, organ HSS pisao:”Nova Europa mora postati ekonomskom i političkom zajednicom na sreću i velikih i malih naroda. Njemačka i Italija ostvarit će ono, što nisu mogle učiniti niti Amerika, niti Velika Britanija i Francuska, nosioci starih koncepcija.”  U istom broju list je objavio izjavu dr Vlatka Mačeka o ”vlastitom putu HSS“ u  sprovođenju ekonomskih i socijalnih reformi  “na osnovu  seljačke demokracije  koja se za razliku od ekonomskog liberalizma građanske demokracije temelji na načelima planske privrede. Na taj način vidi se da seljačka demokracija za kojom težimo  nema ništa zajedničkog sa buržoaskom demokracijom Zapadne Europe.“[13]

Fašistički i nacional-socijalistički okviri ekonomsko-socijalnih reformi u Nedićevoj Srbiji

Ovakvi ideološko-politički i društveno-ekonomski stavovi starojugoslovenske  političke elite imaju svoj  logični nastavak nakon nacifašističke okupacije zemlje i njenog rasparčavanja, u idejama i zalaganjima kvislinške vlade i intelektualaca Nedićeve Srbije. (Martinov, 2018:165)

Nije nikakva tajna da su Nedić i njegova “vlada narodnog spasa” pristajali ne samo na vazalnu ulogu kod nacističkih okupatora, već da su  u potpunosti prihvatali ideologiju nacionalnog socijalizma (nacizma) i njenu  primenu u srpskom društvu  kako za vreme same okupacije Srbije, tako  i u budućnosti kad Srbija uđe  u Hitlerovu Novu Evropu nakon rata.[14]

U Nedićevoj Srbiji razvila su se tri osnovna  projekta društvene,  ekonomske i kulturne reforme: 1. formiranje srpske seljačke države na bazi zadružnog  udruživanja, 2. tzv. Srpski civilni/kulturni plan i 3. prosvetna reforma u cilju stvaranja „Novog Srbina“ odnosno  vaspitanje srpske omladine u strogo nacionalnom duhu.

S obzirom na okvir i karakter ovoga rada koji problematizuje isključivo tačku 1., odnosno  intenciju formiranja srpske države na zadružnoj osnovi i na patrijarhalnoj tradiciji, našu teorijsku pažnju na ovom mestu ne možemo usmeriti ka opsežnom projektu kakav je „Srpski civilni (od 1943. nosi naziv: kulturni) plan“[15] ne zato što on ne zaslužuje elaboraciju, već stoga što u njemu nije detaljno razrađena ekonomska osnova budućeg srpskog društva kao u drugim dokumentima, kao na primer u Nedićevom Memorandumu o uređenju Srbije u Novoj Evropi, ili u njegovim brojnim govorima na tu temu, baš kao i u stavovima srpskih intelektualaca okupljenih oko Nedića,  poput Lazara Prokića, Miroslava Spalajkovića, Vladimira Velmara Jankovića, Svetislava Stefanovića i drugih koji su  neko više, neko manje, davali teorijski doprinos rešavanju tog pitanja. (Petrović, 2015: 28 i dalje)

U par rečenica ipak ističemo da je Srpski kulturni plan bio zamišljen kao projekat koji će dati  osnov društvenog uređenja, navodno  bez obzira na  oblik vladavine i  državnog uređenja. (Stojanović, 2012: 70).  Alfa i omega tog plana je bio Vladimir Velmar Janković uz nesebičnu asistenciju ministra prosvete Velibora Jonića (obojica ljotićevci i krajnji desničari bliski fašizmu i nacionalnom socijalizmu). Iako neki autori naglašavaju da je preko osamdeset odsto Srpskog kulturnog plana u ideološkom smislu neutralno,  ostalih dvadestak odsto,  a naročito odeljci u sektoru “Srpska duhovnost“ nesumnjivo odišu nacifašističkom ideologijom. Taj utisak se pojačava inkorporiranjem u Plan  i projekta prosvetne reforme Velibora Jonića o nacionalno-patriotskom vaspitanju srpske omladine odnosno stvaranju tzv. Novog Srbina.[16]

Iskreno ili ne, tek generalni stav Nedićeve vlade i tadašnjih srpskih medija (Novo vreme, Srpski narod, Obnova)  išao je u pravcu ne samo opravdavanja nemačke okupacije nego i potrebe da buduća Srbija sledi društveno i političko uređenje fašističke Italije i nacional-socijalističke Nemačke. Pri tom prednost je davana nemačkom modelu.

Pošlo se naime od opšteg uverenja da je i ratna i ideološka pobeda fašizma i nacional-socijalizma protiv liberalnih demokratija Zapada  sigurna,  i na takvom uverenju gradila se osnova budućeg društva u Srbiji. Sam Milan Nedić nema u tom pogledu nikakvu dilemu:“Širom sveta  besni velika svetska revolucija za bolju budućnost čovečanstva. U toj svetskoj revoluciji učestvuju najveći i najmnogobrojniji narodi svih kontinenata zemaljske kugle. Dva su se tabora na smrt zavadila. Jedni su predstavnici staroga doba- sveta kapitalizma i lažne demokratije, sveta koji je stvorio novčanu aristokratiju i bedne proletere, sirotinju koja je željna korice hleba. Drugi su predstavnici novoga doba i novoga sveta u kome treba da zavlada socijalna pravda kako za pojedince tako i za narode i države. Ko će pobediti? Pravda Božja i pravda socijalna. To naši nazovi političari do  kobnoga 6.aprila 1941. nisu videli, niti su shvatili novo doba i novu budućnost čovečanstva (kurziv Z.M.). Šta je bilo najprirodnije? Mi mali i nejaki trebali smo da ćutimo i gledamo da nas ta bura vremena ne  obuhvati, da gledamo sebe i svoje interese. Vi znate  da naše maloumne vođe nisu tako postupile. Iznajmili su se u službu kapitalističko-plutokratsku, i bura je razbila naš državni brod na paramparče.“ (Nedić, 1944:107)

Srpski intelektualci okupljeni oko Nedićeve kvislinške vlade javno su u svojim tekstovima i javnim istupanjima tvrdili kako se u ovom ratu borba ne vodi za sticanje materijalnih blaga kao  što je to bio slučaj u Prvom svetskom ratu već isključivo za duhovnu prevlast u svetu. Smatrali su da su  “materijalna prevlast i svetska hegemonija Velike Britanije morali propasti jer su se  zasnivali na prolaznoj pobedi materije, a ne na trajnoj nadmoćnosti duha.” (Spalajković, 1944:5). Prema takvim gledištima, svetski rat se ne vodi prosto između dve grupe velikih sila Britanije i SAD s jedne i Nemačke i Italije s druge strane, već između dve suprotne političke i društvene ideologije. “To je nemilosrdni dvoboj između materijalizma i idealizma, između plutokratsko-boljševičkog internacionalizma i zdravog socijalnog nacionalizma, sukob dva sasvim suprotna shvatanja o poretku i svetu.” (Spalajković, 1944:5).

Za takve intelektuace i samog Nedića, Musolini i Hitler su bili vesnici novog evropskog i svetskog progresa, oci buduće prosperitetne Evrope koji su izvršli uspešne revolucije u svojim zemljama, Musolini 1922. a Hitler 1933. godine. Miroslav Spalajković, glavni Nedićev savetnik to ovako obrazlaže: “Nasuprot mržnji i borbi klasa, Musolini je zaveo solidarnu saradnju svih društvenih slojeva jednim korporativnim sistemom koji obuhvata celu naciju. Hitler je, nasuprot  internacionalnom komunizmu položio temelje nacionalnom socijalizmu, potčinivši kapital proizvodnji, a proizvodnju naciji.  On je namesto mrtvog slova o diktaturi proletarijata, postavio živo biće nacije (kurziv Z.M.) kao najveći materijalni i duhovni cilj kome treba da se podvrgnu svi drugi ciljevi i prema kome da se stvaraju i kreću sve ustanove novog društvenog poretka.” (Spalajković, 1944:5).

Nedićeva Srbija je epigonski sledila glavne crte tog modela. “Socijalno uređenje kome general Nedić polaže temelje u Srbiji ima koren u vekovnim oblicima porodičnog života izniklih u krvnim vezama u zadrugama i bratstvima i urođenim jednom seljačkom narodu kao što je srpski narod. Taj srpski narodni socijalizam se razlikuje po tim svojim specifičnim obeležjima od fašizma i od nemačkog narodnog socijalizma, ali je ipak bliži ovom drugom nego prvom.” (Spalajković, 1944:6). Ovde je već sasvim jasno da se zagovara osnovni nemački ekonomski model sa srpskim specifičnostima poput zadružne tradicije, ali model društva u koje neće postojati klase ni staleži, već samo Srbi kao jedina “klasa”.[17]

Po ugledu na Nemački front rada Nedić je 6. marta 1942. godine formirao Srpsku zajednicu rada koju su sačinjavali vlasnici kapitala i radnici (poslodavci i posloprimci) u cilju sprečavanja bilo kakvog oblika klasnih sukoba. Srpska zajednica rada je bila deo socijalnog programa buduće nove Srbije koji je trebalo da obezbedi potpunu harmoniju između rada i kapitala na osnovici solidarnosti i osećanja zajedničke nacionalne pripadnosti. Ona, po Nedićevim rečima,  ima svoj duboki  koren u duši srpskog naroda, u njegovoj tradiciji, koja je „zbor i dogovor srpskog naroda, bratstvo, ljubav i sloga, uzajamna pomoć i rad. Ona je nacionalna, ona ima jednu osobito veliku osobinu da je na zadružnoj osnovi. U njoj je najveće poštovanje rada.“  (Nedić, 1944:123)

Rad kao „časna kategorija“,  kao determinanta svih vrednosti, zauzima visoko mesto u teoriji i praksi fašističke Italije i nacional-socijalističke Nemačke. I Nedić promoviše rad kao osnovicu svakog napretka srpske nacije i obećava da će rad u Novoj Srbiji imati dostojno mesto. U govoru na radiju 30. maja 1943. godine koji je bio posvećen radničkom pitanju, Nedić kaže:  

“Istorijat radničkog pitanja svodi se još od prošlog veka na borbu radnog sveta protiv bezobzirnog iskorišćavanja od strane kapitala. Ono je došlo do najveće zaoštrenosti u prvim godinama ovog veka. Rešenje koje se tada dobilo nije bilo na korist radnog sveta, već razornih sila koje su zloupotrebile radni svet kao sredstvo za svoju rušilačku borbu.“ (…) U rešavanju ovoga pitanja nastalo je kobno lutanje na štetu radnog sveta, države i naroda. Otuda su se nizali jaki potresi u celoj Evropi. Umesto da se reši to pitanje u korist radnika, ono je rešeno u korist demagoga, kako onih na vlasti tako i onih koji su predstavljali radnike. Setimo se samo šta je bilo u Francuskoj za vreme vladavine Narodnog  fronta i Blumovog izuma: četrdesetočasovne radne nedelje, radne nedelje od samo 5 dana! Vi znate žalosni svršetak ovog ludog poduhvata: rasulo na svim stranama, nerad radnika, rastrojstvo svih preduzeća, ogroman broj nezaposlenih i najzad kao prirodna posledica i slom francuske države. Za to vreme na drugoj strani,  nacional-socijalistička Nemačka ne samo da je održala osmočasovni rad, nego je produžila radno vreme za dva časa. Ali je zato u socijalnom pogledu za radnika učinjeno sve što je bilo moguće da se njegov položaj popravi. Na temeljima takvog rada zasnovana je današnja moć Nemačke u svetu i stvorene su preduslovi za ove njene pobede u ratu.“ (Nedić, 1944:66)

Pri tom je dao čvrsto obećanje da će Srpska zajednica rada baš kao što to čine  slične organizacije u Italiji i Nemačkoj, obezbediti radniku visok stepen socijalne sigurnosti, a poslodavcima mirnu i nesmetanu proizvodnju bez sukoba i štrajkova kao u liberalnim demokratijama, pa samim tim i mogućnost  da rad bude častan i u usmeren na opšte dobro, da bude u službi srpskog naroda odnosno  cele narodne zajednice. “Ja vam jamčim da  će sve naše sile biti uložene da vi, dobri i čestiti srpski radnici dođete do svog prava, da rad u Novoj Srbiji dobije dostojno mesto, a vi da budete obezbeđeni od svake moguće eksploatacije bilo od strane kapitala, bilo od nesavesne uprave, bilo od države.“ (Nedić, 1944:66)

Na prvu godišnjicu osnivanja Srpske zajednice rada, 6. marta 1943. godine Nedić je konstatovao da je Srpska zajednica rada pokazala dobre rezultate.  Kao argument za takvu tvrdnju naveo je činjenicu da su radnici postali ravnopravni u srpskoj državnoj zajednici, a da su ravnopravni dokaz je što nisu sami. “Dosad su bili sami. Od sada imaju zaštitu od društva i od države. Da imaju zaštitu od društva dokaz  je što su svi i poslodavci  i radnici ovde zajedno, a dokaz da imaju zaštitu od države je to što sam ja ovde među vama.“ Obraćajući se radnicima obećao je: Mi ćemo vam dati radničke domove i radničke bolnice, kooperative, zadruge itd., jer vi radite poslove na obnovi Majke Srbije i morate živeti kao ljudi. (…) Gledajući pravo u oči budućnosti, mi svi treba da se postaramo da zavedemo novi poredak i državni i društveni u Srbiji, koji će da garantuje pravu socijalnu pravdu, jer Srbija je mati sviju nas, jer smo svi mi braća, u njoj ne sme biti ni povlašćenih ni podjarmljenih. kakva bi to bila srpska država, ta naša nova Srbija u kojoj bi brat eksploatisao brata, u kojoj bi jedan živeo besno, dok drugi ne bi imao hleba? To u novoj Srbiji ne može i ne sme da bude. Ona mora da bude mati za svu svoju decu.“ (Nedić, 1944:124)

I fašizam i nacional-socijalizam su bili ogorčeni protivnici svakog internacionalizma i svake ideje o nadnacionalnim organizacijama i integracijama. Bili su protiv građansko-buržoaskog društva  odnosno liberalnih demokratija jer je ono dozvoljavalo principp laissez faire odnosno slobodno kretanje kapitala. Kako je kapital po svojoj suštini internacionalan a interesi njegovih vlasnika oličeni jedino u maksimiziranju profita,  to su ti interesi  u određenoj fazi,  prevailazili nacionalne okvire. Svi oblici internacionalizma i seljenje kapitala iz države,  po uverenju i fašista i nacional-socijalista, ne samo da su slabili privredu,  nego su, što je njima bilo mnogo važnije, derogirali  nacionalnu suverenost i slabili, tradiciju, veru, nacionalne običaje i samim tim i osećanje patriotizma. Individulani interesi pojedinca (kapitaliste) ne mogu biti iznad interesa nacije – bila je glavna krilatica  i fašizma i nacionalnog socijalizma. Stoga je kao u Italiji i Nemačkoj,  i u Nedićevoj Srbiji odbacivana demokratska ideja o jednakosti i političkim i ljudskim pravima nastala u prosvetiteljskom 18. veku i u Francuskoj revoluciji, kao lažna i štetna koja je dovela do duhovnog sloma prvo francuskog, a potom i ostalih evropskih naroda. Umesto toga u prvi plan je isticana organska veza između porodice i društva odnosno države. Porodici, tradiciji i veri kao osnovi duhovnosti naroda, davan je apsolutni prioritet iz čega su “jedino mogle proizaći dužnosti, a tek na osnovu izvršavanja dužnosti  mogla su proizaći i prava pojedinca.” (Spalajković, 1944:2).[18] 

Da bi tu organsku vezu ojačao, Nedić je odlučio da pored rešenja “radničkog pitanja”  sprovede  novu organizaciju srpskog seljaštva koja će voditi stvaranju srpske seljačke države, s obzirom da su seljaci činili ogromnu većinu stanovništva. (Prokić, 1943).  U razgovoru  sa seljacima kruševačkog okruga koje je 12. decembra 1942. primio u Beogradu,  najavio  je da će  „nova Srbija morati da bude izgrađena na sprskom narodnom zadružnom socijalizmu.“[19]  U tom smislu je podneo Memorandum okupatorskim vlastima tvrdeći da je seljaštvo stub daljeg prosperiteta Srbije i tom prilikom ukazao da je „seljaštvo najviše pomoglo gušenju komunističkog ustanka u Srbiji“ (Borković, 2, 1979:35). U Memorandumu se opsežno razrađuje koncept buduće srpske države zasnovane na seljaštvu organizovanom na zadružnom principu. Kao potvrdu ove ideje on ističe da „saznanje da se taj cilj može postići samo pomoću onih metoda koje su svojevremeno primenjene u Nemačkom Rajhu i Italiji u borbi protiv međunarodnog komunizma i svih ostalih prevratničkih društvenih nazora, sve više krči sebi put i kod nas Srba. Kod ta dva naroda zlo je bilo nadvladano duhovnim i fizičkim obuhvatanjem narodnih masa u uske i moćne zajednice, bilo korporativnog kao u Italiji bilo nacionalno socijalističkog karaktera kao u Rajhu. Srpski narod je potpuno shvatio značaj kako fašizma tako i nacionalnog socijalizma i rešen je da pođe sličnim putem pošto je taj put jedini na kom nacionalni, politički i socijalni život može da bude spasen od sloma i propasti.“   Malo dalje u Memorandumu slede i ove Nedićeve misli koje kapitalizam vide kao isključivu tvorevinu Jevreja: „Srbija bi trebalo da bude izgrađena na principima seljačkog narodnog socijalizma, i nasuprot jevrejskom anarhističko-materijalističkom mentalitetu, Srbima kao i svim drugim arijskim narodima, svojstven je prirodni rasni instinkt koji smatra porodicu, narod i državu kao najviše duhovne i materijalne vrednosti, bez kojih evropska kultura – kako u prošlosti tako i u budućnosti – ne može se ni zamisliti. Srpski narod u čijoj je duši najdublje ukorenjena ideja porodice, kućne zajednice i države kao najviših tvorevina narodnog duha, uvek je stavljala  vrednost duha  iznad vrednosti materije i osećala instinktivno gnušanje prema marksizmu u svim njegovim oblicima i odrazima kakvi su komunizam i boljševizam.  Konstruktivizam srpskog narodnog socijalizma zasniva se na krvnim vezama porodice, kućne zajednice tj. zadruge i roda. Zadruga je porodica proširena u vremenskom i prostornom smislu ili porodica koja obuhvata izvestan broj generacija i sve plodove njihovog rada, rod, savez zadruga povezanih međusobno istim poreklom. (…) Selo je kod Srba oduvek bio glavni izvor onih životnih snaga koje su svojim oticanjem u gradoe širile istinsku narodnu kluturu. Prirodne porodične zadruge koje su očuvale duhovno jedinstvo srpskoga naroda treba i ubuduće da obrazuju glavne temelje na kojima treba da se gradi što tešnja povezanost seljaka uz pomoć jedne državne organizacije – koja bi održavala slogu među nima – i to jeste prvi preduslov kako za suzbijanje komunizma i inostrane propagande, tako i za obnovu same Srbije. Zaštitnik srpskog sela treba da postane srpska država organizovana u duhu ovog nacrta.“ (Borković, 2, 1979:35-37).

Nedić dalje u istom dokumentu detaljno obrazlaže svoje stavove o  kulturnom odnosno društvenom  modelu koji treba da sledi u “Novoj Srbiji uključenoj u Novu Evropu“  koji je tobože u skladu sa srpskom istorijom i tradicijom i koji ne samo da se ne protivi društvenim uređenjima u Italiji i Nemačkoj,  nego je, naprotiv, veoma saglasan sa njima:“Srpska tradicija je nerazdvojno povezana sa običajima i tradicijom preuzetom od pradedova.  Stoga je ona ispunjena duhovnim jedinstvom etike i religije, društvenog starešinstva i socijane pravde, nasuprot neorganskoj materijalizaciji svakog mehanizovanog društvenog poretka. Na tim osnovama počiva srpska nacionalna misao  koja ne proizlazi ni iz kakvog  napisanog ustava ili nekakvog ‘društvenog dogovora’, već je duhovno i telesno nasleđena s kultom predaka. U tom je pogledu patrijarhalni duh srpskog zajedništva umeo da očuva neizmenjive i uvek prave principe autoriteta vođe (kurziv Z.M.) ili starešine i poredak po rangu pratnje ili mlađih članova zajednice. Starešina porodične zadruge – kao i starešina sela – sam rukovodi i sam donosi odluke; ali on snosi i čitavu odgovornost za vođenje zajednice. Srpski narod je prožet ubeđenjem  da i država treba nužno treba da da bude izgrađena na istim temeljima, pošto saradnja u zajednici isključuje svaku klasnu mržnju; prirodni poredak  po rangu članova porodice  unutar jedne zajednice isključuje svaku eksploataciju slabijih; zaposlenje svakog člana zajednice spasava državu od nezaposlenosti; autoritarna vlast Vođe postaje nesavladiva prepreka za sve demagoge i proglašivače jedne lažne, zapadne, demokratije kao i za sve neorganske i veštački stvorene forme savremenog javnog prava gde se vođe biraju glasanjem. To saznanje je kod Srba još ojačano gorkim iskustvom u staroj Jugoslaviji.“ (Borković, 2,  1979:37).

Inž. Veselinović, Nedićev ministar poljoprivrede, napisao je krajem 1942. godine članak pod naslovom „Srpski seljak u Novoj Evropi“ osvrćući se na Nedićev govor  seljacima iz Kruševca decembra 1942. o potrebi nove organizacije srpskog seljaka u borbi protiv komunizma: „Ovaj razlog i rukovodi Nemačku u nastojanjima da osposobi ne samo svoje seljaštvo već i seljaštvo cele nove Evrope pa i naše Srbije. Šta ona, Nemačka, traži od našeg seljaka? Ništa više nego da bude zadovoljan, spokojan i srećan na svojoj rođenoj grudi. Ali po starom poretku, koji je vladao u našoj zemlji, seljak je i previše bio zanemaren da bi mogao biti zadovoljan. U novom poretku Evrope seljak će biti stub svake države pa i celog evropskog poretka.“[20]

Lazar Prokić je smatrao da bez ozbiljne reforme sela i seljaštva nema ozbiljnijeg društvenog  napretka. On takođe navodi iskustva nemačkog sela i nemačkog seljaka. Nemačka iako razvijena industrijska zemlja ne zapostavlja svoje selo i stoga on smatra da bi Srbija koja nema veliku industriju tim više mora raditi na očuvanju seljačke tradicije, porodice i međusodne solidarnosti i jednakosti koja kod Srba traje vekovima. (Prokić, 1943: 45)

Fašizam i nacional-socijalizam u Italiji i Nemačkoj imali su plansku privredu i četvorogodišnje privredne planove. Planska privreda je trebalo da obezbedi otklon od tržišnih fluktuacija ponude i tražnje  i na toj osnovi poremećaja u privrednom razvoju.  I Nedićeva Srbija je sledila takve uzore sa svim specifičnostima pretežne seljačke privrede na zadružnoj osnovi.  U tom cilju pri Nedićevoj vladi narodnog spasa, formiran je Savet za plansku privredu čiji je osnovni zadatak bio da prati privredna kretanja, utvrdi opšte planove proizvodnje u poljoprivredi  i u ono malo industrije koja je u teškim okupacionim okolnostima nekako funkcionisala. Tih planova morali su se striktno  pridržavati privredni subjekti, zadruge i fabrike odnosno vlasnici kapitala. Savet je imao obavezu da vladi predstavi godišnji izveštaj o svom radu kao i o tome da li su i u kom stepenu ispunjeni  zadaci  postavljeni u godišnjem planu. (Nedić, 1943:34)

Na trećem zasedanju Saveta za plansku privredu 16. oktobra 1943. godine Nedić je, prema izveštaju u Novom vremenu[21] zadovoljno konstatovao da je planska privreda i u Italiji i u Nemačkoj dala dobre rezultate i da je nasuprot nekim skeptičnim mišljenjima u samoj Srbiji  ona spunila zadatak i u Srbiji.  “Kao što vidite mi danas ulazimo u treću godinu dirigovane tj. planske privrede.  Narodna privreda u ovom razdoblju učinila je jedan znatan uspeh. (…) Planska privreda dala je takve rezultate da je našem narodu omogućila da preko glave prebaci i onu strahovito nerodnu 1942. godinu, a daće mu mogućnosti, kao što kaže ministar Veselinović, da i ovu sušnu 1943. godinu preživi.  (Nedić, 1944:156)

Planska odnosno od strane države dirigovana privreda trebalo je da obezbedi  egalitarnost u raspodeli društvenog bogatstva  i da spreči bogaćenje pojedinaca na račun celine naroda.  “Ona ne dozvoljava izvesnim redovima našeg društva da se bogate i da nagomilavaju namirnice i sirovine na štetu ekonomski slabijih. Osim toga planska privreda odgovara jednoj najmodernijoj potrebi današnjice, sutrašnjice i budućnosti, a to je što zastupa socijalnu pravdu.  I ja vam vaistinu kažem da nijedan budući poredak ni državni ni društveni neće moći ostati u budućnosti ako nema zdravu podlogu, ako nema zdravu socijalnu, privrednu i moralnu podlogu. Samo to može da spase narod, državu i čovečanstvo.  (Nedić, 1944:157)

Ali državni intervencionizam oličen u dirigovanoj privredi ima, po Nediću, i vanekonomski, takoreći moralni kvalitet jer hegemonizuje narod i uči ga patriotizmu i rodoljubnoj solidarnosti.

“Gospodo, dirigovana prvreda je nekako prirasla našoj duši i našem srcu, jer sve nas skuplja u samoodbrani i samopomoći, jer kroz nju vidimo da smo ljudi, da smo svi braća, da smo Srbi. (istakao Z.M.). To je ono naše srpsko od iskona: svi za jednoga, jedan za sve“ (Nedić, 1944: 158).

Činjenica je da mnoge od ekonomsko-socijalnih mera preuzetih od fašizma i nacional-socijalizma baš kao ni one iz Srpskog civilnog/kulturnog plana, nisu do kraja transferisane u Srbiju iz osnovnog razloga koji leži u činjenici da je došlo do vojničkog  sloma Italije i Nemačke,  a samim tim i fašizma i nacional-socijalizma kao društveno-ekonomskih praksi  i da je vreme od tri i po godine okupacije Srbije (april 1941-oktobar 1944) bilo prekratko da bi se ključne socijalne i privredne reforme te vrste do kraja izvršile.

Zaključak

Fašizam i nacionalni socijalzam (nacizam) su kao ideologije i kao prakse nakon Velike svetske ekonomske depresije (1929-1933) uživali priličnu popularnost u Evropi i u Kraljevini Jugoslaviji, naročito od sredine tridesetih godina. Kriza liberalno-demokratskog sistema  je bila ogromna i mnogi intelektualci i političari su verovali da je on neodrživ. Populizam, suverenizam i nacionalizam bili su tri su izraza jedne suštine koja je glorifikovala monolitnost sopstvene nacije, nerazrušivost suvereniteta i protivljenje bilo kakvoj nadnacionalnoj strukturi. Nacija, porodica, vera, tradicija, patrijarhat, sve su to elementi koji su u raznim varijacijama od zemlje do zemlje zauzimali značajan javni i medijski prostor. Jačale su desničarske stranke čak i u najazvijenijim zemljama zapadne demokratije poput Engleske i SAD[22].  Dolaskom na vlast Milana Srojadinovića (1935) popularnost Hitlerove Nemačke u Jugoslaviji je porasla, a posle njegovog pada (1939) vlada Dragiše Cvetkovića je ozbiljno razmatrala opsežnu socijalno-ekonomsku reformu u duhu italijanskog korporativizma, ali je nakon okupacije Srbije Nedićeva kvislinška vlada, reforme u budućoj Novoj Evropi više usmerila ka idejama koje su dolazile iz nacističke Nemačke. To su bile ideje bliske  modelu narodne zajednice bez staleža (Volksgemeinschaft) u kojoj nema ni klasnih ni staleških sukoba, nema stranačkih borbi i cepanja nacionalnog tkiva, u kojoj su interesi pojedinca (kapitaliste) podređeni interesima nacije, u kojoj vlada nacionalna sloga, solidarnost i socijalna pravda. Nacija i nacionalno su iznad svega, a Vođa je taj koji najbolje razume interese nacije. Po mišljenju krugova oko Nedićeve kvislinške vlade i samog Nedića, ovakav nemački model najviše odgovara srpskoj zadružnoj tradiciji, patrijarhalnim odnosima i činjenici da seljaštvo brojno preovladava u odnosu na ukupan broj stanovnika. Stoga  je zalaganje išlo u pravcu stvaranja srpske seljačke države odnosno kako je Nedić isticao u svojim istupanjima narodnog socijalizma sa zadružnom osnovom, formiranog na tradiciji moba, nesebične pomoći i solidarnosti srpskih ljudi.

Iako te ideje nikada do kraja nisu realizovane u praksi, one jasno pokazuju smer kojim je išla kvislinška Nedićeva vlada.  One pokazuju da Nedić i njegova vlada nisu imali samo ulogu pukog otpravljanja poslova na okupiranoj teritoriji[23] u cilju spasavanja srpskog naroda, već da su ozbiljno razmišljali o tome da i nakon rata i pobede Nemačke u šta su dugo čvrsto verovali, „novu Srbiju“ izgrade na osnovama nacional-socijalističke ideologije i prakse sa izvesnim manjim specifičnim razlikama karakterističnim za sprske prilike prouzrokovane istorijom, kulturom i tradicijom. 

                                                                        —————–

Resume

In the introduction of the essay, the author gives a clear theoretical distinction between “fascism“  and  national-socialism (nazism), and  briefly presents the rise  of popularity  in Europe and Kingdom of Yugoslavia  of the two ideology  during the 30-ties , transformated in political, social and economic system in Italy and Germany.  But mostly, the essay is dedicated to fascism and national-socialism in Nedić’s Serbia where the both ideology were accepted as a fundament  of the economic and social order of  New Serbia in a future New Europe. 

Literatura:

Borković, Milan (1979) Kontrarevolucija u Srbiji. Kvislinška uprava 1941-1944 knj.2, Beograd: Sloboda

Ciano Galeazzo, (1954) Dnevnik I,  (1937-1938), Zagreb: NIP Zagreb

Ciano Galeazzo, (1954) Dnevnik II,  (1939-1943), Zagreb: NIP Zagreb

Goebbels, Joseph (1935) Der Faschismus und seine praktischen Ergebnisse, Berlin

Kuljić, Todor (1977) Fašizam,  Beograd: Nolit

Martinov, Zlatoje (2018) NDH i Nedićeva Srbija – sličnosti i razlike, Beograd: Orionart/Savez antifašista Srbije

Nedić, Milan (1943) Načela srpske seljačke zadružne države, Beograd: bez oznake izdavača

Nedić, Milan (1944) Moja reč Srbimagovori  Milana Đ. Nedića održani u 1941-1944 god. Beograd: štampano u štampariji “Luča“

Nolte, Ernest (1990) Fašizam u svojoj epohi.  Beograd: Prosveta

Pavić, Radovan. (1984) Hitlerovi govori 1922-1939-1943 prilog poznavanju geopolitičkih aspekata nacizma, Politička misao Vol. XXI (1984) br. 4

Petrović, Nenad Ž. (2015) Ideologija varvarstva fašističke i nacionalsocijalističke ideje kod intelektualaca u Beogradu (1929-1941). Beograd-Zemun: Mostart

Prokić, Lazar (1943) Srpska seljačka država. Beograd:bez oznake izdavača

Spalajković, Miroslav (1944) Spasilac Srbije u XX veku, predgovor u: Moja reč Srbima, Beograd: štampano u štampariji “Luča“

Stojanović, Aleksandar (2012) Srpski civilni/kulturni plan. Beograd: Institut za noviju istoriju


[1] Savez antifašista Srbije.  E-mail: savezantifasistasrbije@gmail.com 

                                                            zlatoje@yahoo.com

[2] Nisu svi nacionalisti fašisti, ali su svi fašisti nacionalisti. Jer  kad se nacionalizam razdvoji od univerzalnih  moralnih postulata (poštovanje drugih naroda i njihove kulture i tradicije)  i postane ekskluzivan,  zasnovan na superiornosti plemena, rase i istorijske tradicije i koji funkcioniše na načelima nacionalne izuzetnosti, postaje vrlo blizak ovim  ideologijama.

[3] Reč je o knjizi Vinćenca Meletija (Vincenco Meleti), Wesen, Wollen, Wirken des Faschismus, Berlin, 1935.

[4] U oktobru 1938. godine doneti su u Italiji rasni zakoni po ugledu na Nemačku, ali nisu bili striktno sprovođeni. Italijanski ministar spoljnih poslova grof Galeaco Ćano (Galeazzo Ciano)  u svom dnevniku pod datumom 3.decembar 1937.,  beleži: “Smatram da nama nije u računu da se u Italiji razmaše hajka protiv Židova. Kod nas to pitanje ne postoji. Malo ih je i osim izuzetaka, dobri su.“ ( Ciano I,1954:43)

[5] Musolini se često jadao zbog toga i bacao krivicu na svoje ministre što nisu u stanju da od Italijana naprave čvrste i odane vojnike fašizma kao što su nemački : “Ja nemam materijala sa kojim bih radio. I Mikelanđelu je bio potreban mramor da bi isklesao svoje kipove. Da je radio samo sa glinom bio bi ostao prosti lončar. Narod koji je u toku 16 vijekova služio svima kao nakovanj ne može u par godina postati čekić!”( Ciano II, 1954:190)

[6] Danas se termin fašizam nekritički koristi za sve i svašta, za političke protivnike svih vrsta, u ličnim verbalnim sukobima pojedinaca,   za stvarnu krajnju desnicu kao i za radikalnu levicu. Takvom upotrebom se svesno ili ne, ovaj pojam banalizuje,  a neljudske strahote koje su  ideolozi i fašizma i nacizma ostavili čovečanstvu  kao da se marginalizuju.

[7] “Nisam vrijedan da svečano govorim o Adolfu Hitleru, a ni njegov život i djelo ne pozivaju na iskazivanje sentimentalnih osjećaja. Bio je ratnik, ratnik za čovječanstvo i propovjednik evanđelja o pravima svih naroda. Predstavljao je pojavu reformatora najvišeg stupnja, a povijesna mu je sudba bila da je morao djelovati u vremenu najbesprimjerenije surovosti koja ga je na kraju oborila. Tako bi običan Zapadnoeuropljanin trebao gledati na Adolfa Hitlera, a mi, njegovi bliski pristaše, priklanjamo glave pred njegovom smrću.” Članak je izašao u ponedjeljak 7. svibnja 1945, u dnevnim novinama Aftenposten u Oslu, “nekoliko minuta prije završetka Drugoga svjetskog rata”. ( https://www.jergovic.com/subotnja-matineja/knut-hamsun-genij-u-hulji-2/, pristupljeno 10.03. 2019.

[8] Navešćemo smo neke od najpoznatijih: Dimitrije Ljotić, Vladimir Velmar Janković, Branimir Maleš, Đoko Slijepčević, Nikolaj Velimirović, Miloš Crnjanski, Vladimir Vujić, Svetislav Stefanović, Ljubomir Micić, Dimitrije Najdanović, Velibor Jonić, Miroslav Spalajković i mnogi drugi.

[9] Na primer na zboru u Petrovgradu (današnji Zrenjanin) 28. novembra 1938. godine uoči poslednjih parlamentarnih izbora u Kraljevini Jugoslaviji održanih 11. decembra. Up. You Tube Falcon Bgd kanal, pristupljeno 17.9.2019.

[10] Politika  br. 11518,  28. jun 1940.

[11] Jugoslovenski radnik,  6. jul 1940.

[12] Vreme  11. jul 1940.

[13] Hrvatski  dnevnik,  br. 1495, 29. VI 1940.

[14] “Srpski narod živi na Balkanu i u Evropi. Tu on mora da ostane do kraja svoje istorije. On pripada evropskom kontinentu, on pripada Evropi. Zato on mora da  dovede svoje interese u sklad sa sadašnjom vodećom državom Evrope – Velikim Nemačkim Rajhom.  Nikakve prekomorske ni prekookeanske sile ne mogu izmeniti ove činjenice. Mi moramo saobraziti naš budući život  u Novoj Evropi koja se rađa pod vođstvom silnog Nemačkog Rajha (Nedić, 1944:58)

[15] Detaljnije o Srpskom kulturnom planu videti u iscrpnoj studiji Aleksandra Stojanovića, Srpski civilni/kulturni plan, Institut za noviju istoriju, Beograd, 2012.

[16] „Novi Srbi“ su „stvarani“ od jula 1942.,  pa sve do kraja Nedićeve vlade u jesen 1944.,  u Zavodu za prevaspitavanje spske omladine  u Smedervskoj Palanci na najgrublji način: terorisanjem,  mučenjima, izgladnjivanjem neposlušnih. Po tvrđenju preživelih „pitomaca“ i objektivnih istoričara,  ovaj Zavod je bio praktično logor opasan žicom i stražarskim kulama i predstavljao je produžetak Banjičkog logora jer su mnogi omladinci završili prvo u njemu a neki od njih i na stratišu u Jajincima.

[17] “Čujte: jedino što od vas tražim, braćo radnici i sestre radnice, jeste da budete dobri Srbi i samo Srbi, da sve što radite, činite radi opstanka srpskog  naroda, njegove budućnosti i radi toga da Srbija i srpski narod žive večno. Povratite svojim radom Srbiji onu staru slavu ugled i poštovanje u Novoj Evropi i celom svetu. (Nedić, 1944:67)

[18] Nedić je često apelovao na radnike i seljake da se čuvaju čak i same primisli o internacionalizmu: “Još jedno tražim od vas: da bežite od kojekakvih internacionala. U internacionalama nema srpskog neba, nema srpske ljubavi. Tamo je tuđa eksploatacija, tamo nema milosrđa za radnika. ovo vam govorim kao starešina Srpske zajednice rada, kao vaš brat, drug i prijatelj u ime Majke Srbije koju znam da volite nadasve  (Nedić, 1944: 125).

[19] Novo  vreme, 13.12.1942

[20] Vojni Arhiv, Nedićeva arhiva br.1/2-1 kut.

[21] Novo vreme, 18. oktobar 1943.

[22] Dovoljno je samo pomenuti opštepoznato oduševljenje engleskog  kralja Edvarda VIII  nacional-socijalizmom, njegovu skandaloznu posetu Hitleru (1937), doduše nakon abdikacije, uprkos žestokom protivljenju britanske vlade i samog kralja Džordža VI, kao i jaku pronacističku struju u engleskoj desnici  tridesetih godina, baš kao  i američki Kju Kluks Klan i brojne druge desničarske organizacije u SAD koje su izazivale incidente i rasne sukobe veličajući Hitlerovu rasnu politiku  i zagovarali tzv. „belu Ameriku“.

[23] Srbija je formalno-pravno bila okupaciono područje, a suštinski neka vrsta paradržave,  za razliku od NDH koja je bila država priznata od strane 13 zemalja,  uglavnom svojih nacifašističkih saveznika.

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s